СЗС посетили породицу у Херцеговини

Огранку Хуманитарне организације Срби за Србе из Републике Српске прикључио се нови члан који ће, ако Бог да, покривати акције организације у Херцеговини. Сви смо јако срећни и поносни што је то управо дијете чију смо породицу раније помогли куповином трактора и тракторских прикључака. Бојан Екмечић је, заједно са својим оцем Миладином, на Богојављење 19. јануара обишао српску повратничку петочлану породицу Пудар из мјеста Буна код Мостара која, као и многи у том подручју, покушава опстати на свом.

У потрази за кућом у којој живи породица Пудар, отац и ја смо налетели на једног старијег човјека који је за Јована Пудара имао само лепе и похвалне речи – „како не знам Јована?! То је јако добар и честит човјек.“Када смо стигли, пред кућом нас је дочекала Јованова мајка. За столом смо затекли Јовановог брата, а из собе је изашла и Јованова жена Александра која је успављивала најмлађе дијете. Друго двоје дјеце су били код њене мајке која станује у близини. Убрзо је дошао и Јован, који је пре тога помагао комшији да заврши неопходне послове пред Јовандан. Рекли смо им одакле смо и зашто смо дошли.

Објаснио сам им да сам се радо прикључио Хуманитарној организацији Срби за Србе као волонтер у знак захвалности за пружену помоћ мојој породици, а и зато што сам себи обећао да ћу исто тако ја прискочити у помоћ некоме коме буде потребно.Разговарали смо о свему и свачему, да и ми имамо краве и да обрађујемо земљу и тако посједели пар сати. Јован је испричао да је подигао кредит са рођаком и да су онда, заједно са комшијом, саградили једну мању фарму.

Набавили су козе из Србије, али нажалост, од њих још увек нема прихода јер се још нису почеле козити, а и потребно је време док се одгоје козлићи. Сада су козе стално затворене што их приморава да купују прекрупу. Иако припремају сјено, и то је потребно докупљивати. Посредством цркве недавно су добили краву, али се она разболела, па су морали да плаћају ветеринара и опоравак, што им је додатно оптеретило већ ионако скроман кућни буџет. Александрина породица је раније избјегла у Данску. Мајка јој је једно вријеме тамо радила, док је млађи брат још увијек тамо настањен. Тако су и Јован и Александра Пудар после рата одлучили да оду за њима. Међутим, Јован није могао да добије данско држављанство, па су се вратили у свој крај и своју кућу обновљену 2002. године. Дјеца – Алесандро, Леонардо и Анђело – су рођена у Данској. Нису се још пријавили Центру за социјални рад па немају још ни здравствено осигурање. У 70 м2 (једна соба, мало мања просторија, купатило, шпајз и мала собица) живи њих петоро. Породици Пудар је потребна помоћ, пре свега у грађевинском материјалу, како би на старим темељима доградила једну или двије просторије и тако олакшала ионако тежак живот.

Кажу да би им та помоћ у материјалу заиста добро дошла јер они не могу никако да одвоје средства. Добри су и радни људи. Јованов брат понекад игра фудбал за Невесиње. Књиге за дјецу им даје нека дјевојка која је годину старија и тако макар на томе уштеде. Оно што би им такође помогло јесте гардероба за млађе дијете (20 мјесеци). На самом поласку ми је Александрина мајка шапнула: „Ја им помажем колико могу, али, и поред тога, помоћ било које врсте њима би много значила“.Драго им је што смо дошли. Заиста ми је било пуно срце! Поздравили смо се и отишли. До идуће посјете и жеље да помогнемо своме народу.