СЗС први пут у Старој Србији

Представници Хуманитарне организације Срби за Србе протеклог викенда посетили су подручје Јужне (Старе) Србије и спровели још једну у низу великих хуманитарних акција. Први пут током нашег вишегодишњег доброчинитељског рада успели смо да испланирамо и спроведемо у дело посету и доставу помоћи српском народу који живи на територији Јужне Србије (данашње БЈРМ).

Овом приликом смо посетили и помогли 6 српских породица и испоручили помоћ у вредности од око 1.200 € . Испоручена помоћ се састојала од:

• 2 веш машине
• 1 шпорета на дрва
• 1 ел. шпорета
• 1 замрзивача
• хигијенског пакета и основних животних намирница

Акцију започињемо из Душановог царског града Скопља где проналазимо шест српских породица којима је била намењена наша помоћ. Након краћег договора и плана крећемо у обилазак угрожених породица. Прва станица током наше акције било је село Кучевиште које се налази на неких 15ак километара од Скопља. Иначе село Кучевиште је једно од малобројних српских села где су Срби апсолутна већина. Већ на првом кораку наишли смо на пријатно изненађење. Прави мини дочек су нам приредили чланови културно-информативног центра „Вук Караџић“ из Кучевишта. Пар речи о самом удружењу. Удружење окупља српску омладину из Кучевишта и као своју сврху има првенствено развијање националне и културне свести младих Срба из тог села, учење и усавршавање српског језика као и генерално упознавање са Србијом као матицом. Овај пројекат настао је као последица финансирања министарства за културу Републике Србије. У лепо сређеним просторијама где ови млади људи могу да се друже, планирају своје активности или користе скромну библиотеку књига и часописа на српском, представили су нам себе и своје удружење. Ми смо им узвратили кратким представљањем наше организације и најавили будуће активније деловање на тим просторима уз заједничку сарадњу. Уз помоћ ових момака и девојака смо пронашли и помогли три породице из Кучевишта.

Породицу коју смо прво посетили и у којој смо наишли на најзамршенију ситуацију јесте  породица Бојкић. Отац  Тома који од јутра до вечери надничи како би за своје троје деце обезбедио кору хлеба није био присутан приликом наше посете. Троје преслатке дечице Драган 11 год, Милена 10 год, и Милош 8 год. током целог дана проводе време сами, пазећи једни на друге. Врло тешка и до сада нама невиђена ситуација. Повремене посете тој деци током дана од стране комшија једноставно нису довољне за нешто више пажње која им је, после содласка њихове мајке,  више него неопходна. Због немогућности да утврдимо шта би од планиране помоћи у виду беле технике било најнеопходније за ову породицу, решили смо да у износу од 100€ за њих обезбедимо најосновније животне намирнице и хигијенска средства. Овој дечици остављамо пар књига Православне тематике и уз поздраве настављамо пут даље.

Друга породица из истоименог села била је породица Саше и Маје Рајчић са троје малолетне деце. Код поменуте породице ситуација је, можемо слободно рећи, бар на први поглед и што се тиче услова за живот много позитивнија. Нажалост родитељи су без посла,а у овом домаћинству живи укупно седам чланова. Отац породице као и у већини случајева на које наилазимо, сналази се на разним физикалним пословима како би допринео колико-толико бољем и квалитетнијем животу. На срећу, овој породици осим веш машине није било потребно више ништа, тако да смо решили да без много полемике њима донирамо нову веш машину.

Након Кучевишта пут даље настављамо до села Табановце неких 50 км удаљеног од наше претходне дестинације. Ту долазимо до породице Николић коју чине отац Ђоко, мајка Борка и њихова ћерка Ленче (32год.) која има озбиљнијих проблема са психичким здрављем. На скромном имању ова породица се издржава од социјалне помоћи, и узгајања мало живине и разних сорта воћа и поврћа. Николићима смо, након  договора са њима, одлучили да дарујемо један шпорет на дрва. Уз поклоне у виду одличног домаћег грожђа крећемо журно до следеће дестинације.

4

Село Старо Нагоричане и породица Серафимовић коју чине отац Далибор, мајка Тања, и њихово двоје дечице Никола 3 године и Милена 1,5 година дочекују нас у уобичајеној домаћинској атмосфери. Далибор је иначе и настојник цркве Св. Ђорђа која датира из ХIII века и задужбина је великог српског Краља Милутина. Ова скромна породица једва преживљава од социјалне помоћи и од повремених примања које Далибор добија за бригу о самој цркви. Нажалост осим тешке социо-економске ситуације ова породица бригу брине и око мале Милене која има озбиљних бубрежних проблема и за чије анализе и први корак лечења у Београду је неопходно око 1000€. Након краћег дружења  одлучујемо да им донирамо електрични шпорет како би макар мало успели да им олакшамо тежак живот.

Као добар домаћин, Далибор нас води до своје друге куће, већ поменуте цркве Св. Ђорђа која се налази прекопута његове куће. Ту нас упознаје са историјом ове цркве, а некада манастирског комплекса која неодољиво подсећа на косметску Грачаницу, такође задужбину Краља Милутина. Изузетно очуване фреске, обзиром да датирају из XIII века, никог нису оставиле равнодушним. Врло импозантна грађевина коју свакако треба посетити и која самим својим постојањем и поред наметнуте локалне квази историје говори чија је то земља и који ју је народ насељавао и још увек насељава већ вековима уназад. Околна брда, пропланци и поља у и око самог Старог Нагоричана још чвршће, непобитније и страсније сведоче ко је уткао себе у Стару Србију и ко ју је натопио својом крвљу и чије јој кости чине темеље. Велика већина нас је заборавила да уопште и постоји ово славно српско место које одзвања јунаштвом српских витезова и тишином заборављености које се над њим надвило. Старо Нагоричане место где се одиграо први наставак Косовског боја, са једнако жестоким окршајем и истим исходом, али различитим последицама. Ту на том месту се одиграла чувена Кумановска битка из првог балканског рата 24. октобра 1912. године где су се страшно сукобиле српска армија под вођством ђенерала Петра Бојовића и турска под командом Зекир-паше. Битка која се проучава и дан данас на свим познатим војним академијама широм света. Српска војска је на овом локалитету однела пресудну битку за даљи ток развоја првог балканског рата. Посредством наших пријатеља из Куманова, посетили смо спомен обележје Зебрњак .

Од некада велелепног споменика подигнутог 1937. године остао је читав само доњи део, након минирања торња од стране окупаторске бугарске војске за време 2. св. рата. Тренутно тај споменик одржава један Србин из Куманова који је уједно и рећићемо кустос овог спомен обележја. Пошто смо чули кратку историју битке и овог спомен обележја, посетили смо и костурницу где смо се поклонили костима наших славних предака и запалили свеће за покој њихових храбрих душа и њихових неизбрисивих вечних дела. Велика жеља постоји међу нашим живљем са тих простора да се овом споменику врати стари сјај и да се он уреди како би барем делимично могао да репрезентује сву храброст и подвиге наших предака чије кости ту почивају, међутим надлежне установе не дозвољавају никакве радове па чак ни најмање кречење без њихове дозволе.

7

Српска костурница на Зебрњаку   Последња породица коју смо обишли јесте породица оца Симеона Брава који живи у малецној кући у Скопљу са својом супругом и петоро деце: Јованом 16 год, Маријом 13 год, Аном 11 год, Григоријем 10 год и Теофанија 8 год. Врло скучен простор у ком живи овај племенити свештеник једва је омогућавао да се сви сместимо у једну просторију. За оца Симеона смо наменили један замрзивач, а за његову децу пакет слаткиша и неколико књига. Од оца Симеона смо сазнали да он и још неколицина српских свештеника своју дужност Богом дану, тачније свету литургију служе веровали или не у становима! Ситуација скоро идентична као пре два миленијума, док је хришћанство и блага реч нашег Господа Исуса Христа још увек тражила свој пут ка светлости дана, и док су се прве свете литургије одржавале по кућама верних.

8

Шеста породица коју смо помогли јесте породица Загорке Павић која је избеглица са Космета из Дренице и њено двоје малолетне деце. Ту породицу нисмо стигли лично да обиђемо, већ смо уз помоћ активиста из Кучевишта сазнали да им је неопходна веш машина, тако да ће ова породица већ за који дан имати једну бригу мање.

Након прве посете Јужној Србији долази се до закључка да се српски народ поред социо-економских тешкоћа са којима се сусреће и велика већина Срба из матице и других крајева, суочава и са осталим нелагодностима. Србима је онемогућено да се издају за оно што јесу и осим малог процента њих који не презају од репресија, велика већина њих је приморана да се изјасни као припадник македонског народа или макар да јавно не говори да је Србин. Немогућност похађања наставе на српском језику и учења истог је још један пример у низу угрожавања српских националних права. Доста конфузна и компликована ситуација за српски народ. Матица не чини ништа по питању заштите свог народа, старе српске бољке оличене у странчарењу додатно разводњавају српски национални корпус. Наша организација ће од сад па надаље уврстити област тзв. Јужне Србије у редован програм помоћи, и надамо се да ћемо барем основним средствима за живот мало побољшати стање српских породица у окружењу у ком се налазе. Наставићемо да одржавамо контакте са нашим удружењима и да заједнички координисаним акцијама спроводимо што ефикасније наредне планове. Овом приликом се и захваљујемо културно-информативним центрима „Вук Караџић“ из Кучевишта, нашим пријатељима из Куманова,а посебно културно-информативном центру СПОНА. „Поштуј храбре што смрвише силу и чувај им станиште свето!“

Са вером у Бога, Хуманитарна Организација „Срби за Србе“