СЗС у Црној Гори и Рашкој области
Двочлана екипа Хуманитарне организације Срби за Србе је протеклог викенда обишла и помогла 6 вишедетних српских породица на подручју Пљеваља у Црној Гори, Бродарева (Пријепоље), Прибоја и Нове Вароши. Породицама смо обезбедили помоћ у вредности од 1.100 евра. Укупан број деце је 31, а помоћ се огледала у основним животним намирницама, средствима за хигијену, књигама, веш машини, машини за сушење веша и замрзивачу. Ово је наша прва посета северу Црне Горе и овом делу Рашке области.
У овој акцији, конкретно, обезбеђено је следеће:
- Основне животне намирнице – 345 евра
- Веш машина – 265 евра
- Машина за сушење веша – 250 евра
- Замрзивач – 250 евра
- Трошкови пута – 115 евра
Укупно – 1225 евра
Породице којима је обезбеђена помоћ су Пушица (4 деце), Бујак (4) из Бродарева, Дробњак (4), Стојиљковић (4) из Пљеваља и Шалипур (5) из Прибоја, док смо породицу Димитријевић са десеторо деце код Нове Вароши за сад само обишли и договорили шта бисмо могли да им обезбедимо у наредном периоду.
У петак зором крећемо из Београда ка Бродареву, где стижемо око поднева и налазимо се са нашим домаћином оцем Марком, парохом Бродаревским. Отац Марко држи и веронауку у неколико школа у Бродареву и околини. У разговору са њим упознајемо се са ситуацијом у Бродареву које се налази на самој граници са Црном Гором око 25 километара од града Пријепоља, али спада у Пријепољску општину. У Бродареву живи неколико стотина Срба и једва да чине 10 процената укупног становништва, те тиме наша посета још више добија на значају. То су нам потврдили и отац Марко и породице које смо обишли, јер просто нису могли да верују да неко из далеког Београда дође чак у Бродарево да би обишао и помогао свој народ. У самом Бродареву нема проблема са већинским муслиманским становништвом, осим спорадичних инцидената, али јако је битно да Срби остану на својим огњиштима.
Прва породица коју смо обишли је породица Вељка Пушице коју чини 7 чланова. Поред Вељка ту су његова жена Бранкица, мајка Горица, деца Исидора (10 година), Теодора (6 година), Кристина (5 година) и Драгољуб (9 месеци). Делију Драгољуба смо затекли на спавању, али су се девојке веома обрадовала нашој посети и за нас спремили 2 цртежа-захвалнице. У разговору са родитељима сазнајемо да тренутно у породици нико не ради јер је мајка Горица на породиљском боловању, а иначе ради у вртићу, док отац Вељко нема стално запослење, већ обавља сезонске послове. Примају дечји додатак у висини од 6.000 динара. Пошто држе живину и поседују основну кућну технику, одлучујемо се да за њих обезбедимо основне животне намирнице, средства за хигијену, пелене итд. у вредности од 15.000 динара. Деци, која иду и на веронауку поклањамо неколико књига православне тематике и бајки.
У комшилуку се налази и друга породица коју смо обишли. То је породица Бујак коју чине отац Зоран, мајка Светлана, деца Игор (20 година), Илија (14 година), Ивана (12 година) и Ђурђина (3 године). Овде затичемо мало тежу ситуацију. Отац, који једини ради, тренутно се налази у болници у Ужицу. Син Игор је крајем прошле године имао тежак саобраћајни удес, па су морали да му изваде слезину. Ипак, породица не губи наду и деца редовно похађају школу и присуствују веронауци, те су се обрадовали нашим књигама. Уз то, и овој породици одлучујемо да купимо основне животне потребштине у вредности од 15.000 динара. Породица има и свињац и раније се бавила узгајањем свиња, али након удеса који је имао најстарији син морали су да престану јер су трошкови лечења и опоравка били велики. Стога се договарамо да приликом неке наше будуће посете обезбедимо и једну супрасну крмачу. И ова породица прима дечји додатак за 3 млађа детета у висини 5.000 динара.
На крају наше посете сви заједно одлазимо у оближњу продавницу и обављамо куповину. Породице се неизмерно захваљују нашој организацији и нашим донаторима и уз осећај као да још увек не верују да је неко „из далека“ дошао да их обиђе и помогне, растајемо се. Дугујемо велику захвалност оцу Марку јер нас је повезао са породицама и помогао да спроведемо акцију и тргнемо овај крај, а надамо се да ће се те сарадња наставити и убудуће, уз Божју помоћ.
Следећег дана изјутра крећемо ка Црној Гори, тачније северу Црне Горе. Ово је први пут да наша организација делује у овом делу Црне Горе, а надамо се да ћемо у будућности бити још присутнији. Долазимо у манастир Свете Тројице код Пљеваља . Манастир је мало завучен међу брдима и шумама и прво што дочекује сваког посетиоца је велика српска тробојка са четири оцила. Потиче из 16.ог века, а вероватно је саграђен на остацима манастира из Немањићког периода. У манастиру је, након спаљивања моштију Светог Саве, почивала лева рука за коју се верује да је управо рука Св. Саве. Она се тренутно налази у Милешеви. Уз прелепе фреске и богату ризницу ту су и обновљени конаци, тако да свакако треба посетити и коначити у овом манастиру. Овде нас дочекује игуман манастира, отац Леонид, који нас упознаје са ситуацијом у Пљевљима и положајем српског становништва. Заједно са њим крећемо и у обилазак две вишедетне породице у самом граду.
Најпре, стижемо код породице Дробњак. Дочекује нас мајка Анђа, јер отац Љубо није био ту. Поред њих домаћинство чине деца Јована (19 година), Јелена (15 година), Јана (9 година) и мали Јован (1 година). Овде затичемо мало бољу ситуацију јер су запослени и отац и мајка. Мајка у „опозиционој“ телевизији Пљевља, а отац код приватника. Међутим, живе као подстанари јер немају ништа своје имовине. Овој породици је била најпотребнија веш машина, коју смо и обезбедили за 265 евра. Уз то за 35 евра купили смо нешто животних потребштина и поклонили неколико књига. Тиме завршавамо посету Дробњацима и крећемо ка следећој породици.
Следећа породица је свештничка породица оца Милана Стојиљковића. Он и попадија Јања живе у црквеној кући са своје четворо деце Арсенијем (10 година), Димитријем (7 година), Настасијом (5 година) и Илијом (1 година). Из приче се упознајемо са незгодним климатским условима у Пљевљима. Пљевља се налазе буквално у котлини и у њима се налази највећа термоелектрана у Црној Гори и огроман рудник. То проузрокује да већи део године у Пљевљима буду облачни дани са пуно влаге и магле. Ваздух је изузетно загађен тако да је сушење веша један од највећих проблема у Пљевљима. Из тог разлога одлучујемо се да овој породици обезбедимо једну машину за сушење веша, што до сада нисмо практиковали. Машину купујемо заједно са породицом уз наше учешће у висини од 250 евра и њихово 50 евра. Наравно, и овде остављамо нешто књига и часописа православне, националне, историјске и културне тематике.
У разговору са оцем Леонидом и оцем Миланом још боље се упознајемо са ситуацијом у Пљевљима. Пљевља су успела да се очувају као српски град јер је српски народ већински. Из тог разлога има проблема са тренутном власти на државном нивоу, јер новчани токови на све начине заобилазе Пљевља. Поред тога, од почетка афере са породицом Шарић велики број људи је изгубио посао. Нама је било велико задовољство да смо могли да активирамо коначно и север Црне Горе и надамо се и убудуће да ћемо бити присутни у овом подручју да помогнемо српском народу да опстане у својој вековној земљи. Наравно, захвалност оцу Леониду са којим смо читаву акцију спровели и који нам је максимално изашао у сусрет.
Нама је тог дана остала још једна породица у Прибоју , тако да крећемо тамо без много задржавања како би стигли док је још дан. У Прибоју се налазимо са Владимиром Јечменицом и Живорадом Грабовићем преко којих смо пронашли седмочлану породицу Шалипур недалеко од Прибоја и реке Лим. Породицу Шалипур чине отац Љубомир, мајка Нада, деца Миљан (16 година), Милош (14 година), Милица (11 година), Рада (9 година) и Марија (6 година). Породица живи у јако лошим условима без икаквих редовних примања, осим дечјег додатка за 4 детета у висини од 8.000. Нико није запослен, али отац је изузетно вредан и пожртвован тако да има у оквиру куће своју радионицу где покушава да заради нешто новца како би издржавао породицу. До пре пар година су живели буквално у страћари, али је отац Љубомир успео сам да сагради нову кућу која је још недовршена али у целој кући имају проблем са влагом. Деца су редовна на веронауци, али нажалост још нису крштена због недостатка новца. Домаћин нам објашњава да им ја најпотребнији замрзивач, што смо и успели да обезбедимо, иако је већ падао мрак, захваљјући Владимиру и Живораду. За то смо издвојили 25.000 динара.
Остало нам је још у недељу да обиђемо дванаесточлану породицу Димитријевић из села Јасеново у општини Нова Варош. Ка њима крећемо након присуства литургији у Манастиру на Воденој Пољани, посвећеном Светом Козми и Дамјану на Златару. Породицу Димитријевић чине отац Млађен, мајка Јованка и њихово десеторо деце Предраг (24 године), Јованка (23 године), Божидар (21 година), Дарко (18 година), Весна (17 година), Бојана (16 година), Снежана (15 година), Славица (12 година), Боривоје (11 година) и Новица (4 године). Родитељи нису запослени. Породицу издржава најстарији син Предраг који сезонски ради у пилани. Најстарија кћерка им је удата. Највећи проблем им представља што немају воду у кући. Да би се увела вода у домаћинство потребно је око 1.500 евра. Породица је примала дечији додатак за прва четири детета, али пошто они сада имају више од 18 година изгубили су право да надаље примају ту врсту социјалне помоћи. Какав неправедан систем у којем живимо! Штала коју су имали је урушена 2003. па најстарији син планира да је обнови али још увек без већих средстава. Најстарији син и мајка су нам рекли да би им тренутно најпотребнији били замрзивач, орман и 2 кревета. Ми им обећавамо да ћемо се потрудити да им за почетак обезбедимо замрзивач у неко догледно време.
Значај ове акције у Рашкој области је управо у томе што се ради о мешовитим срединама. Иако је наша помоћ скромна, драго нам је да смо успели да активирамо и овај крај. Јако је битно да Срби остану да живе на својим вековним огњиштима, како се не би понављале ситуације које су се десиле у неким другим крајевима где је српски народ муњевитом брзином постајао мањина на својој сопственој земљи. А ко ће боље да чува српска огњишта од породица са много деце? Зато позивамо све људе да се укључе и помогну српски народ да опстане на својим огњиштима, а не да дозволимо да услед политичких и економских разлога то не буде у могућности.
