СЗС удомили породицу Ћодо

Породица Ћодо је прије рата живјела од земљорадње и стоке, у селу тридесетак километара удаљеном од Пала. Нормална породица са троје дјеце (дјевочица и млађа браћа близанци). Са њима је била непокретна  бака. Прије четири године отац се објесио. Мала Милица (13 год.) га прва нађе. Тада почињу њени проблеми. Од шока одузме јој се доњи дио тијела и док није неколико психијатријских терапија прошла није ни проходала. И данас је још увијек лабилна тако да се мајка редовно јавља доктору који ради са Милицом.

Остали су међутим живјети на селу док Милица није кренула у шести разред, а којег у сусједном селу  нема (школа до петог само).  Мајка Ранка (1965) је покушала живјети као да је муж још увијек жив али је из дана у дан губила по једну битку. У селу које је претежно насељено старцима није  имала помоћи. Тако је распродала стоку и дошла на Пале што због школе, што због своје а и мужевљеве сестре које  већ  била ту (да је ближе неком свом). Бака је смјештена код мужевљеве сестре. Ранка је плаћала кирију за једну малу викендицу на периферији Пала и школовала дјецу. Дио пара које је добила за стоку је чувала да мужу дигне споменик, али је мало по мало све потрошила. Мужевљева пензија није била довољна за Милицино лијечење, за школовање дјеце, храну и остале потребе. Дошао је дан када је морала изаћи из те викендице. На село нема куд, због школе, због Милициног стања, због свог у међувремену нарушеног здравља.

Да би склонила дјецу, уђе у неку општинску бараку која бијаше неусловна за живот. Ту сам је једно поподне нашла када сам испред Организације Срби за Србе дошла да видим како се може тој дјеци помоћи. Пошто је Ранка јако разумна особа њој је било јасно да им ниједна помоћ ништа не значи док су год ту у тим руинама, „дјеца к’о дјеца, чврсто заспу па не осјете, али ја по читаву ноћ тјерам мишеве који по њима ходају…“, „ Хвала тим дивним људима што су спремни помоћи, али бих ја све некако лако пребродила само да ми је дјецу склонити“.Брзо је мој првобити наум да се то некако осбособи/скрпи пао у воду и већ је било евидентно да је питање дана када ће дио зида  на њих пасти, ако се прије тога нечим не заразе. У име наше Организације сам се обратила канцеларији Министарства за избјегла и расељена лица, у Источном Сарајеву, господину Драгиши Тушевљаку са којим је Ранка већ имала контаката, јер спада у ту групу становништва. Господина Тушевљака је изненадио податак о постојању овакве Организације и занимао се за наше контакте јер како он каже „ можда бисмо могли скупа радити на неколико породица које су у тешким условима“.  У сваком случају Министарство преузима на себе плаћање стана до 200 КМ (100 ЕУРА) за Ранку и њену дјецу и самим тим су доспјели на списак за трајније ријешење када Министарство дође до првих слободних просторија. Пошто су Пале градић са хиљадама студената (са 5-6 факултета) станова за изнамљивања је јако мало, а додатни проблем је што Министарство да би уплаћивало станодавцу станарину мора у Општини овјерити уговор што станодавца аутоматски терети за порез. Знајући да су пензионери ослобођени тог пореза, кренем у Центар за социјални рад , имајући у виду да они на својим списковима  имају пензионера са малим примањима који имају властиту кућу. Пошто сам у неколико наврата испред СзС-а од њих тражила неке податке они су ми радо помогли јер знају да смо озбиљни у нашој намјери да помогнемо. Послије свега, неизмјерно ми је задовољство вам јавити да сам јуче преселила Ранку, Милицу, Милоша и Марка код једног љубазног деде који им изнајмљује кухињу и собу са купатилом. “Срби за Србе“ су сносили трошкове камиона са којима се селило и нешто мало хране дјеци која ништа нису јела из многих разлога: висок датум тек данас била пензија, није се имало времена, а највише од узбуђења. До 11 сати синоћ је мала Милица спремала и поспремала свој нови стан. Ранка је јутрос отишла у Центар да потпише уговор а ја сам им нашла каучеве и ормаре да промјене па ћу то обавити ове седмице. Оно што имају је добро игрижено и поломљено. У име наше Организације сам добила обећање од носиоца СНСД листе за Пале, Зорана Глуховића, за камион дрва. Покрет за Пале ми је такође обећао новчану помоћ за њих а и дјеца су у школи нешто скупила па ће им педагог Данка Работа данас однијети. Такође, школски другари и другарице Милице су се организовали да лично помогну у истовару дрва. Фирма Југовић д.о.о. је опремила подове нове куће са итисонима и свом пратећом опремом на молбу наше организације. Посланик у Скупштини РС, Сњежана Јокић ми је такође обећала да ће са своје стране попричати у Бања Луци са неким министрима који могу ријешити овакве проблеме, не само за породицу Ћодо него и за многе друге. У току неколико наредних дана допремићемо им фрижидер, нов намештај и још по нешто. Све ћемо документовати фото извештајем.