СЗС Васкршњна акција код Гогића
Дана, 30. aприла кренули смо Васкрсенко и ја правац за село Столац у општини Плужине у Васкршњој посјети породици ГОГИЋ. Два-три дана прије тога у локалном мегамаркету купили смо све неопходне слатко-слане-хигијенске потрепштине за породице Гогић и Милић и то спаковали у кесе са логом наше хуманитарне организације као Васркршњи поклон хуманитарне организације Срби за Србе. Хвала БОГУ великом те смо имали велике плаве џак-кесе у коју је стао остатак слаткиша и разно разних сланих производа иначе било би потебно још толико кеса.
Захваљујући разумјевању фирме ТРАНШПЕД-Монтенегро д.о.о. уступљена нам је једна њихова велика канцеларија у којој смо на централним столовима поставили шта је све купљено а на другим столовима шта је наш члан и волонтер Васкрсенко, тј. Бранко прикупио за ту малу ђецу: очувану ођећу и очуване разно разне играчке које су изазвале опште одушевљење те мале ђеце. Кренувши то јутро око 6 час. нисмо имали никаквих проблема у току вожње, чак смо се и одлично снашли до тамо али кад смо дошли у близини Плужина и угледали Милуна Гогића човјек просто није могао да вјерује да је неко дошао да га посјети, њега и његову породицу. Виђевши се по први пута са Милуном Гогићем разговор је испрва био мало формалан али се у току вожње од магистралног пута Плужине – Никшић ка његовом селу, то све откравило и успостављен је много приснији ниво разговора.
Ишашви тако докле се год могло колима дошли смо до позиције од које смо морали кренути пешке а гђе смо звали ђецу Милунову да нам помогну да узмемо поклоне, јер нисмо све могли сами, па смо се упутили преко неких ливада до њихове куће. Пењући се тако, виђело се фино да је пут био тамо гђе је требао да буде јер га више тамо нема а да оно што је остало од пута је ипак било ближе за вожњу гусеничара.
Дошавши до куће дочекала су нас та храбра ђеца обучена најпристојније што су могли, видно збуњена шта се ово дешава виђевши своју старију браћу и сестре са неким кесама а поготово виђевши својег оца и брата са великим плавим кесама-џаковима. Наздравивши ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ и чститајући ВАСКРС унијели смо поклоне у кућу и мало посједели да дођемо к себи и Бранко и ја. Изнијесмо кутију са Васкршњим јајима и подијелисмо ђеци да имају за Васкрс по једно јаје и да виде међусе ко има најтврђе јаје, јер они могу комотно да организују један кућни турнир. 
Поређавши поклоне почели смо причу са Милуном и његовом женом о томе како живе иако је све већ виђено. Кућа, тј. барака, обложена картонима, бетонски под доље, један шпорет дрвени у средини а један од њихове ђеце бос по бетону скаче и трчи. Људи слика је била таква да боље очи тај пут да нисам имао! Милун и жена му видно задовољни и помало збуњени а тек ђеца одушевљена! НИЈЕДНО НИЈЕ КРЕНУЛО КА СЛАТКИШИМА КОЈИХ ЈЕ БИЛО У ИЗОБИЉУ али су их зато ИГРАЧКЕ ОДУШЕВИЛЕ! У свему томе то њихово задовољство и срећа избрисали су ми те тужне слике које су ми се урезале, јер то је била она права ђечја радост, када су им очи срећне и радосне сјале! 
Док су се ђеца играла и упознавала са играчкама из разговора са Милуном и његовом женом било је више него јасно да живети овако више нема никаквог смисла и што је најгоре без додира са елементарном инфраструктуром. Струја им је уведена прије тек двије године а пут се сваке зиме сјури низ брда послије првог снијега. И поред свега тога ђелују ми сви кротко и мирно. Живот их је намучио толико да су сами себи једина радост јер друштво не показује нимало обзирности. А што је најтужније они не траже помоћ, они траже услове да могу да сами себе исхране и изџавају а управо то држава није у стању да им обезбједи али ми, хуманитарна организација „Срби за Србе“ јесте, она је у стању да породици Гогић обезбједи услове да од свога рада може да живи. Наравно, то она не може учинити сама већ заједно са својим поштованим донаторима и у сарадњи са другим хуманитарним организацијама које се бави истим или сличним проблемима. Управо та помисао и та намјера ме је држала будним у дому Гогића да не пресвиснем од туге коју сам гледао а која је била помјешана са ђечијим осмјехом, да помогнемо Гогићима да их што прије активирамо у пољопривредно домаћинство у сарадњи са х.о. „Стара Рашка“ из Београда, гђе смо поводом тога већ остварили правац сарадње и њеног остваривања.
Напомињем, да је посјета породици Гогић, једна велика опомена данашњем стању духа српског народа, који је доста пао пред својом самодовољношћу, гледајући ту малу ђецу која су стално заједно и којима никад није досадно и која ђеле сваки ђелић хљеба знајући да једно од другог зависе. Напросто, непостоје ријечи, а ни слике које могу описати и приказати ову Васкрсњу посјету породици Гогић колико може објаснити осмјех те мале ђеце која су нас гледала са радосним очима! Након поздрава, упутили смо се ка избегличком центру у Рибничким врелима ка породици Милић.
