СЗС за Видовдан на Космету
У првој по реду Видовданској акцији, представници Хуманитарне Организације Срби за Србе из Београда посетили су 26.06. свету српску земљу и том приликом посетили и помогли три социјално угрожене породице, које броје укупно десеторо деце. Испоручена помоћ износила је 1.250 €. Акција је спроведена у склопу ширег заједничког подухвата, приликом ког су своје Видовданске хуманитарне акције спровели и пријатељи из Српског Друштва „Задужбина“ и Српске Православне Омладине Инсбрук.
Испоручена помоћ наше организације састојала се у следећем:
- 4 лежаја
- 4 столице
- Судопера
- Сто за ручавање
- 2 фрижидера
- Кухињски бојлер
- Мали трпезаријски сто
- 3 пакета основних животних намирница
- Пакет одеће
Раном зором пристижемо на старо одредиште у Косовску Митровицу, где нас по обичају дочекују пријатељи из Хуманитарне Организације „Мајка 9 Југовића“ којима се и овом приликом од срца захваљујемо на пруженој помоћи, без које ова акција не би била успешно приведена крају.
Акцију започињемо посетом једној од највећих Косовско-метохијских светиња, манастиру Девич. Манастир који је изузетно пострадао кроз своју историју, а нарочито током мартовског погрома, још увек пркосно одолева и људима и времену, а тренутно највише захваљујући беспрекорној пожртвованости шесточланог сестринства ове светиње. Непосредно пред полазак у Видовданску акцију, сазнали смо да је сестринству манастира неопходно опремити кухињу, стога је то био још један разлог, поред ходочасничког, за посету овој светињи. Након целивања исцељујућих моштију Св. Јоаникија Девичког, кроз причу са игуманијом манастира сазнали смо још доста потенцијално узнемирујућих детаља. Наиме, припадници француског КФОР-а, који су још увек ангажовани на чувању ове светиње, по речима игуманије, крајем текуће године завршавају свој мандат, а након тога ова светиња поново остаје на милост и немилост злокобне Дренице и њених становника. Горући проблем тренутно представља подизање око 150м зида, како би се манастир комплетно окружио зидом и спојио са капијом. Поврх свега потребно би било прибавити и сигурносне камере, као и бодљикаву жицу, како би сестринство манастира барем привидно имало једну врсту сигурности. Очекујемо да врло брзо једно братско удружење покрене цео пројекат око опремања кухиње и подизања зида за манастир Девич, па овим путем упућујемо молбу свима да се укључе у обезбеђивање ове светиње. Више детаља о свему очекујемо ускоро.
Разочарани вестима из манастира Девич, продужавамо до прве од три породице планиране за помоћ у овој акцији. Породицу Столић из села Угљаре, коју смо обишли у склопу Васкршње акције пре непуних два месеца, помогли смо и овог пута, јер породицу са петоро малолетне деце која расте као прелепо цвеће окружено трњем и коровом, вреди неговати и помагати кад год се укаже прилика. Столићи су нам се одмах „са врата“ похвалили урученом помоћи од прошлог пута и бескрајно захвалили на свему. Након краћег разговора, за Столиће смо овог пута наменили један мањи сто, фрижидер, кухињски бојлер и судоперу.
После Столића стижемо и до Грачанице где обилазимо и преостале две породице. Прво свраћамо до породице Миладиновић на самом уласку у Грачаницу. Миладиновићи, родитељи Сања и Милан, живе са своје троје деце Кристином (11), Страхињом (8) и Милицом (3) у заиста катастрофалним условима. Кућа препуна влаге, без најосновнијег купатила, као и без воде у самој кући, допринела је томе да мали Страхиња постане озбиљан бубрежни болесник. Тужна слика о овој породици којој нажалост нисмо могли конкретније да изађемо у сусрет осим набавком три лежаја и фрижидера. По речима пријатеља из „Мајка 9 Југовића“, породици Миладиновић би ускоро једна фондација требало да обезбеди изградњу купатила, након које ће се живот ове породице макар незнатно побољшати.
Недалеко од њих у новоизграђеном насељу, јединој позитивној ствари које је држава Србија урадила за свој народ на Косову и Метохији, долазимо и до породице Михајловић. Наиме у свих 30ак изграђених кућа живе расељена лица, избегла са својих старих огњишта, који су се ту уселили такорећи „бесправно“. Целу ту ситуацију прати исувише контрадикторних ствари, јер су те куће намењене управо расељеним социјално угроженим лицима. Чудно је то, јер сва та лица која су се ту уселила и ЈЕСУ социјално угрожена расељена лица, али они из дана у дан живе у страху да ће их надлежни органи иселити одатле, из разлога јер су те куће наводно намењене другим социјално угроженим расељеним лицима, од којих се већина њих може сврстати само на папиру као социјално угрожена и расељена.
У таквој неизвесности, али и комплетно празној кући живе Михајловић Ненад и Јадранка са синовима Луком (3) и Лазаром (1). Иако је кућа нова и сасвим лепо саграђена, то не представља неко задовољство Михајловићима, првенствено из већ поменутих брига око потенцијалног избацивања, као и чињенице да осим једног дотрајалог лежаја и креветца не поседују готово ништа. У таквој ситуацији је било изузетно тешко одлучити се шта набавити овој породици, када је њима потребно дословце СВЕ! Уз мало дуже договоре и труд да се што више ствари набави, а да се буџет не прекорачи, договорено је да се Михајловићима достави: један лежај, судопера, сто за ручавање, и четири столице. Проблем је такође представљао и недостатак струје у кући, стога није било могуће набавити нешто конкретније од беле технике. Ипак ово насеље напуштамо са много лепшим вестима него што је то било у манастиру Девич, јер добијамо информацију да цело ово насеље има велики број мале деце, а у просеку скоро више од три по домаћинству.
Након поздрава са Михајловићима и редовног обављања куповине у салону намештаја „Кристал“ и продавници беле технике „Горење“ којима се и овог пута захваљујемо, завршавамо и ову акцију нешто мањег обима на нашем светилишту и судилишту. Циљ ове акције био је, да се нашим косовским јунацима унесе мало радости у домове пред прославу једног од највећих националних празника, када су ти исти косовски јунаци шест и кусур векова раније водили борбу против истих душмана. Тог Видовданског јутра 1389. битка је добијена, али је рат изгубљен. Шест векова касније битке губимо, али уз помоћ свемогућег Господа нашега Исуса Христа, и небеске армије Видовданских, Кумановских и Кошарских јунака, пркосно изјављујемо да „НЕМА ПРЕДАЈЕ“ и да ћемо рат овога пута добити!Са вером у Бога,Предраг Маринковић
