„Тако бих волела да нам синови без стида позову друштво у наш дом“ – Породицa Перић из Омољице не може сама да реновира стару кућу

Када их је пре 17 година спојила љубав, Зорица, у том тренутку већ мајка четворо деце (сада одраслих људи), решила је да напусти родни Лесковац и почне да живи са Стеваном у Омољици. Из ове љубави ускоро проширила се породица Перић и добили су три сина: прво Душана (16), који је сада други разред београдске Богословије, а затим и близанце Луку (14) и Лазара (14), који похађају 7. разред основне школе.

Деца су им, како нам веле, највеће благо, нада и утеха. Ово двоје честитих људи борили су се читав радни век колико год су могли како би свакодневицу учинили лакшом. Ипак, тешко је рећи да ли су осетније успевали у томе.

Стеван ради приватно ко га позове, копа канале, надничи и обавља тешке послове које други не желе и(ли) не могу. Зорица је дуго година радила, али је тренутно незапослена. На сву муку њихов Лука има поремећај менталног развоја.

„Има проблеме у школи, не може да испрати све, ради по ИОП-у. Зато су морали да га раздвоје од брата, тако да иду у различита одељења. Иначе, поносни смо на синове, добри су дечаци, васпитани, вредни и талентовани. Погледајте само све те медаље“ – са посебним мајчинским поносом у гласу прича нам Зорица.

Да нису сами показује и чињеница да им је помогла црква, а нађу се некад и појединци који им учине. Црква им је својевремено даровала материјал за кућу у вредности од 30 хиљада динара. Имају дечији додатак на троје деце. Социјалну помоћ не примају јер је Зорица имала посао.

Оно што је главни проблем јесте кућа у којој живе. Стара је, недовршена. Види се да се радило „с коца и конопца“. Негде вире цигле, негде блокови. Фасада је пропала, а цреп је у лошем стању. Невични грађевинском занату, сами су стављали ламинат и бродски под, што је веома лоше урађено.

„Шта ћемо. Нисмо имали за мајстора. Сама себи сам свој мајстор увек била, радила сам како сам знала, а боље не умем. Тако бих волела да све ово изгледа пристојно и да нам дечаци без стида зову друштво у наш дом“ – прича Зорица.

Потребно је, дакле, да се кућа комплетно реновира. Да се среде кухиња, подови и посебно купатило, које није у функцији и где ни бојлер не ради. Да се уведе струја за поткровље и набави намештај.

„Споро и тешко можемо без помоћи, да будем искрена. Имам и тај кредит од 150.000 динара, који отплаћујем од октобра. Ево, видите, кренули смо да сређујемо сами, купили и плочице, али нисмо у могућности заиста. Добро је да бар имамо белу технику и ствари, као и живину, па иде некако за ово основно. Зиму истерамо са три кубика дрва, јер су нам зидови дебели 80 центиметара“ – прича нам даље Зорица.

Хуманитарна организација Срби за Србе покреће акцију у нади да ће успети да помогне Перићима да знатно унапреде животне услове. Њима је то преко потребно и мислимо да заслужују нашу бригу и помоћ. Уколико желите да учествујете у помоћи како би породица Перић из Омољице успела да реновира кућу, то можете учинити и ОВДЕ.