Троје дјеце без родитеља и куће
Водена стихија која је задесила челиначки крај у ноћи између 5. и 6. августа на нејака плећа деветнаестогодишње Данијеле Живковић сувише рано натоварила је огроман терет. Ова дјевојка која је одрастала у сиромаштву и неизвјесности поред тога што је трагично изгубила мајку Петру Живковић, која је страдала у бујици у Црном потоку у селу Бараковац, сада ће морати да се стара и о брату Бојану (1998) и сестри Николини (2001). Оно што јој увећава ионако големе муке јесте чињеница да ово троје дјеце немају властити кров над главом нити довољан износ средстава за живот. Са самохраном мајком, која је за живот зарађивала надничарењем, цијело своје дјетињство претуцали су се по туђим кућама не знајући шта им носи ноћ, а шта јутро.
Трачак свјетлости у њихов живот унијело је руководство челиначке општине предвођено начелником Момчилом Зељковићем које је Данијелу након трагедије запослило у општинску управу у шалтер-сали. Десетак дана након што је на вјечни починак испратила мајку, за коју они који су је добро познавали кажу да у својих 42 године живота није имала “провидног дана”, Данијела, потпуно свјесна ситуације у којој се налази, покушава да савлада емоције и остане прибрана. 
– Ова трагедија пореметила ми је планове, али надам се да ће невољама доћи крај и да ћу једнога дана добити прилику да и ја наставим школовање и створим услове за нормалан живот као што их већ имају већина мојих другара – прича Данијела која је прољетос матурирала у Средњој школи у Челинцу угоститељско-трговачки смјер.
Истиче да јој је сада највећа брига како да обезбиједи школовање брату који је таман уписао аутомеханичарски занат у челиначкој Средњој школи и сестри која ће на јесен у седми разред у Основној школи „Милош Дујић“. – Живимо у Гозни у туђој викендици и само је питање дана када ће је власници или продати или наћи јој другу намјену. Оно што је још горе јесте то што је викендица неопремљена, нема чак ни воде, а електро-инсталације само су дјелимично урађене. Нарочито нам је тешко зими и када су ниске температуре – објашњава Данијела.
Каже да им је начелник челиначке општине нудио алтернативни смјештај у подручној школи у Штрбама, али да она није прихватила. – Захвалила сам се, али сам морала одбити. Мислим да је школа јавни објекат и да ту никако не можемо имати свој мир и своју приватност. То што нам је до Гозне даље за готово пет километара не пада нам тешко јер смо ми на то навикли, мада морам да признам да ме зима већ брине. Осим тога за ову кућу у Гозни у селу Штбре, мада је туђа, још увијек смо емотивно везани јер она нам је једина веза са нашом мајком – прича Данијела која жели да искористи ову прилику да се захвали свима који су им помогли у најтежим данима који су их задесили. Посебно истиче помоћ представника општине Челинац и Центра за осцијални рад, комшија Раше Бабића, Дарка Ћосића, Вељка Савића и њихових чланова породице као и своју другарицу Марију Марковић.
Вјечита борба кроз живот очеличила је Данијелу и потпуно је јасно да се у односу на своје вршњаке који су имали безбрижније дјетињство издваја по храбрости. – Надам се да ће моје запослење бити трајно, а ово је први пут у мом животу да ће у моју породицу сваког мјесеца стизати плата. Почећу да штедим да нам кућу направим!
Поред храбрости, здравља и много више среће него што су имали у досадашњем свом животу, овој нејакој и сиромашној породици да би добила свој кров над главом и обезбиједила услове за нормалан живот требаће новца јер Данијелина будућа плата и „увећани“ дјечији додатак од 180 КМ ни изблиза неће моћи окрпити све рупе њиховог кућног буxета. Покућство, гардероба, обућа, школски прибор – све им је испод границе издржљивости. Рачунар и да имају не би га могли користити јер у објекту у којем бораве нема инсталација. Њима је луксуз много оног што већина њихових вршњака одбацује као излизану ствар.
