Трошан кућерак прети да се обруши деци на главу: Породици Мијуцин из Мокрина потребна нова кућа
У северном делу Мокрина, у општини Кикинда, једну улицу северније од речице Златице, сиромашна седмочлана породица Мијуцин једва склапа крај са крајем. Отац Милан (46) и мајка Анђелија одгајају петоро деце под кровом веома трошног и за живот врло несигурног кућерка.
Бранислава (20) је најстарија и већ две године је мајка једне дивне мале Биљане (2). Њен муж, Биљанин отац, напустио их је, а без помоћи оца материјална ситуација је још тежа. Сања (19) је годину дана млађа од Браниславе, док је Невена (16) најмлађа од трију сестара.
Оне имају и брата Огњена (7), који осим извесних сметњи у развоју има и епилепсију, и повремено иде у Нови Сад на лечење.
Видите и сами како живимо. Имамо само воду и једну козу. Али, нећемо клонути духом, макар ништа немали, одлучно нам објашњава Милан, који иде у надницу како би прехранио породицу.
И истина, у породици Мијуцин може се чути само граја деце и дечје песмице, а сви се труде да их тешке околности не сломе. Но, иза лица ове дивне деце, ако се погледа мало дуже и дубље, види се жеља за животом у много хуманијим условима.
Не напушта их нада да ће бољи дани ипак доћи.
У малој просторији, која је вероватно некада давно можда и подсећала на нешто налик кухињи, за трошним шпоретом на дрва, мајка Анђелија нам је објаснила да она чува децу и помаже ћерки око унуке, а потом и у каквим условима живе.
Морам да им скувам и чувам их, не смеју да трпе. Искрено, кућа је превише стара, саграђена је од слабих и неквалитетних материјала, као што видите и сами. Читави зидови су дубоко попуцали и једино решење би била изградња нове куће, тек да деца имају свој простор и да живимо у цивилизованијим условима, које нажалост не можемо да приуштимо сами. Не због мене већ ради наше деце и њихове деце – искрена је Анђелија, свесна да сами не могу.
Све је у њиховом кућерку, заправо чатрљи, дотрајало. Колико год бисте се трудили да пронађете иједну ствар која би заличила на новију, брзо бисте одустали јер не постоји. Од фасаде која у великој мери открива голу циглу, преко бетона по којем газе унутар дотрајалих небезбедних зидова и керамичких плочица које су толико старе да тамо где их има простор уместо лепшим чине још жалоснијим.
Да све буде још горе, дуг за струју и камате само расту, и тренутно износе око 150.000 динара. Они то сами не могу да испалте.
И то мало што зарадим надничећи, једва да некако буде довољно да сви имају нешто да поједу, а највећи део ми оде на гориво за агрегат јер струју немамо. Тако успемо само да напунимо телефоне и добијемо увече мало светла, а онда га гасим јер дневно потрошим 6 литара и сваког другог дана морам да купим још. Тако живимо, шта можемо – слеже раменима Милан, свестан да боље и више у оваквој ситуацији није оствариво.
Иако ведрих и светлих лица, свесни су сви да ведрина у оваквим условима не може потрајати још дуго.
Потребна им је нова кућа, у којој ће свако моћи да живи пристојно без бојазни да ли ће им зидови и плафон пасти на главу и хоће ли то вече видети сијалицу која светли.
Зато Хуманитарна организација Срби за Србе покреће велику акцију за породицу Мијуцин! Позивамо све донаторе и људе добре воље да нам се придруже и заједничким снагама обезбедимо дом овој скромној породици.
