У херцеговачком кршу двије породице и десеторо дјеце – код породица Миловићи и Братићи из Брестица код Билеће!
Хуманитарна организација Срби за Србе обишла је породице Миловић и Братић у Брестицама код Билеће које ово село, на обронцима кршевитих херцеговачких брдa, чине живим. Прекаљени у борби за живот у кршу, морали су да постану јаки као камењар који газе. Часни и праведни, госотљубиви и разговорни домаћини дочекали су нас испред својих старинских камених кућа које већ деценијама одолијевају зубу времена. Остали смо задивљени класичним херцеговачким пејзажом, ширином видика и тишином кроз коју се каткад проломе само прапорци оваца и цвркут какве удаљене птице.
Прво смо подсјетили домаћинство Миловића. Ова породица броји седам чланова. Отац Слободан има 44 године, мајка Милева (39), кћерка Татјана (20), Ведрана (21), син Петар (14), Јован (12) и најмлађи Саво (10). Најстарија кћерка Кристина удата је и ускоро очекује друго дијете. Породица се највише бави сточарством и посједују велико стадо крава, оваца и коза, а поред сточарства отац породице Слободан ради и у шуми. У свим пословима помажу сви чланови породице, чак и они најмлађи који и поред тога стижу да буду одлични ученици. Сами, трактором, балирком и косачисом обрађују своју земљу и имају влико стадо оваца, четири краве. Једноставно, да би се преживјело на оваквом поднебљу мора много да се ради и морају сви да запну.
Мајка Милева је до 28 године родила шестеро дјеце и постала најмлађа мајка са толико малишана у Републици Српској. Упркос томе, прима само 40 КМ дјечијег доплатка. Оно што је евидентно је да породици сваким даном недостаје све више простора, а тренутно свих седам чланова спава у једној соби. Кућа у којој живе премалена је за живот, а не постоји ни могуност да се адекватно прошири па смо се одлучили да породици Миловић изградимо кућу и планирана вриједност помоћи износи: 80.000 КМ.
Колико год су љета на овом херцеговачком парчету врела, толико су зиме хладне. Једном се десило да је село снијежним наносима било одсјечено од људи, те је хеликоптер доносио потребне намирнице. Терен није само зими неприступачан него увијек јер се до Миловића и Братића долази стрмим макадамом. Пут је асфалтиран само једним дијелом. И дјеци је тешко ићи у школу која је километрима удаљена јер аутобус по њих долази само до краја асфалтираног дијела пута.
Након што смо посјетили Миловиће, спустили смо се подно њих до породице Братић. Породицу Братић чине отац отац Миро (35), мајка Ивана (32) те синови Видак (13), Томо (10), Радован (4) и кћерка Маја (8). Обоје су незапослени. Миро се бави шумом и сточарством. Имају 15 коза и три краве, и од тога живе. Једина примања им је дјечији доплатак од 160 КМ. Прије неколико година, Миро је купио плац у Билећи на којем је почео градити кућу. Његови даљи планови су више везани за боравак у граду, како би дјеца била ближе школи, а у Брестицама намјерава да се бави сточарством као што то и сада ради. Породици зато намјеравамо да обезбиједимо грађевински материјал за завршетак куће, а планирана вриједност помоћи износи: 40.000 КМ.
У обје куће смо се осјећали као радо виђени гости, а поред домаћег пршута, сира, колача и ракије, сигурно никада нећемо заборавити ни хладну и чисту воду херцеговачке чатрње која нам је угасила жеђ или стоку која слободно пасе на испаши до јесењих студени по падинама планина.
Ово село нису мимоишла ни стрардања и невоље од непријатељске руке чиме свједочи спомен-обиљежје страдалим Брестовчанима 1942. године као и мала капела. Пред селом је још једно искушење. Породица Братић жељела би да се пресели у Билећу како би својој дјеци обезбиједила лакши и просперитетнији живот, док Миловићи чврство желе да остану на огњишту својих прадједова.
Како год било, дeветеро дјеце ових породица су будућност Херцеговине и будућност нашег рода. Миловићи и Братићи истрајно одолијевају у недаћама, па зашто се сви не бисмо потрудили да им олакшамо живот?
Донације се могу слати на следеће начине:
