Угостили смо 11 Станојковића!

Хуманитарна организација Срби за Србе, а у склопу акције „Космет – Васкрс 2009“, угостила је у Београду једну од најмногобројнијих срспких породица са Косова и Метохије, са 9-торо деце, из забаченог села Сушиће (подно Шар Планине) општина Штрпце. Породицу Радована и Љиљане Станојковић примили смо отвореног срца, прошетали Београдом, Вртом добре наде, Калемегданом и Кнез Михајловом. Најрадоснија су била деца, а то нам је и био циљ. Уз помоћ Вука Бојовића, директора Бео-Зоо Врта и предузећа Адриа д.о.о. уприличили смо деци незаборавне тренутке.

Породици смо донирали трошкове превоза, а најмлађе орасположили са овогодишњим првим сладоледима и др. слаткишима. Посета породице Станојковић где је отац те породице Радован са својом женом Љиљаном и деветоро деце био код своје сестре и зета који су расељена лица са Косова и Метохије а који су тренутно болесни уприличена је дочеком те породице од стране хуманитарне организације „Срби за Србе“ да би им бар мало ублажили тугу и бол која их је снашла у овим тешким економским и људским временима, јер економски проблеми су решиви а људски су много комплекснији од њих, зато смо ми њима изашли у сусрет да би осетили мало те људскости од нас и дошли до спознаје да нису сами а човек кад није сам он није ни изгубљен.

На договорено месту у улици кнеза Михајла чланови хум. орг. „Срби за Србе“ уприличили су дочек два јунака са својих девет Југовића, који су на Косову зрачак наде за оне који су доле остали и да ћемо се некад ипак доле и вратити, јер за добре људе увек има места у овој нашој лепој земљи Србији! Само виђење донело је ведрину на лица наших драгих гостију из Старе Србије, са Косова а што је нама учинило велико задовољство и част да смо им бар мало ведрине вратили на њихова напаћена лица у овом тешком и суморном времену. А пошто нисмо желели да само причамо о тешким и ситуацији у којој се налазе желели смо тој деци која су дошла са Косова да покажемо и бољу страну живота, зато смо уз помоћ Госп. Вука Бојовића директора ЗОО врта Београд који се и иначе зове врт Добре наде уприличили посету да деца могу да виде разне животиње и њихова станишта.

Ако је Вук Бојовић могао да направи таква станишта у золошком врту за разне животиње ваљда можемо и ми нашим људима да направимо на Косову и Метохији, јер то они стварно и заслужују, а њима овакве људскости није напретек. Зато наша организација и постоји не да би ширила националну нетрпељивост него да би ширила слогу и љубав међу људима и чинила им добро што је у духу нашег програма и вере у наш заједнички циљ. А тај циљ је једним делом и данас остварен јер осмех који се видео на лицима те деце био је велики мелем за наше душе! Када мали Станојковићи улазе у мала кола луна парка и возе први пут нешто што свако градско дете може да вози сваки дан ми смо били заиста срећни као да смо ми били та мала деца која су се ту возила.

Не може се речима тај призор описати а нас као да су очи варале када смо гледали та раздрагана лица као да никакву бригу немају. Бар смо им на тренутак детињство учинили лепшим а које они проводе у свом селу Сушићу са 28 српских кућа на 8 километара од Штрпца као да су у логору и то на свега 30 квадратних метара стамбене површине у овој уједињеној и слободној Европи. Само нам није јасно шта смо ујединили са њом, када једна честита и многочлана породица нема разумевања за хуманије услове живота, достојне човека. А та породица не тражи нешто много, нити куле и градове већ скромну људску срдачности и помоћ да бар мало удостоји тај свој живот, јер ово сада што примају за свега четворо деце а дечији додатак је од 7000 динара за Гинисову књиигу рекорда или за Минимаксову емисију ТУП-ТУП која је некад била актуелна. А кад томе додамо и око 10000 динара социјалне помоћи а где дечји додаци касне 4 месеца онда то није за подсмех ни за ове емисије него је стварност над којом се морамо запитати. А стварност је таква да сваки члан те породице располаже са 2,72 метра квадратна што неке љупке животиње имају више у зоо врту добре наде него они што имају доле на Косову а које је још увек српско управо због ове и осталих многочланих породица на које нико не обраћа пажњу а које су вољне доле да остану не напуштајући родно огњиште нити продајући своју дедовину као што је и ова.

Такве породице треба гајити и чувати као пример другима јер оне доводе до тога да се свест и духовност нашег народа доводи на већи ниво од овога на коме се сада налази. Јер ова породица са својих деветоро деце представља истрајност српског народа и његово вере у боље сутра а са друге стране представља обавезу ове државе у којој се налазе и нас као грађана који чувамо и гајимо нашу дугу историјску и патриотску традицију. Нека ова репортажа буде молба и апел свим добрим људима а поготово органима републике Србије које ћемо ускоро и посетити у нади да ће разумети проблеме и показати спремност да исте и реши, на најбољи могући начин, јер нас је ионако мало остало, чак и за свађу. То је и обавеза наше организације и наших предака који су нам то у завет оставили, па макар обилазили хиљаду прагова свих чиновника ове земље који би по правилу требали да служе народу јер их је исти тај народ и изабрао да би му било боље а живот био достојанственији ма у ком делу ове прелепе наше земље живели.

Нека нам је Бог у помоћ и разумевања добрих људи и владе коју ћемо ускоро посетити управо због ове и многих који у доле остали, јер једно добро на Косову није довољно као што ни једна ласта не чини пролеће.