Упркос карциному, насиљу и страху, Маја и њена деца срећни су, јер су заједно!

Ово је Маја Коларски и њена дивна породица. Маја је мајка шесторо деце, а са њом живе Александра (17), Јелена (15), Вук (13), Данило (9) и Лазар (7). Испод њихових благих осмеха крије се туга и неизвесност о којој неће да причају. Они су срећни, јер су заједно!

Неће вам рећи да су понекад гладни. И да немају новца да купе шта ће јести. Неће вам рећи да су до скоро живели у старој, трошној кући, коју им је један добар човек дао на коришћење. Неће вам рећи да су по њој ходали мишеви ноћу док спавају. Мишеви су им јели и храну коју нису имали где да држе. Понекад су и децу уједали. Спавали су заједно јер децу буде страх од мишева. Са мајком су најсигурнији!

Неће вам рећи како их је пецкала струја у купатилу када пусте воду да се окупају или да оперу руке. Маја сама мења лицне у осигурачима, упркос старим инсталацијама. Када има шта да спреми, најлепше оброке кува на малом решоу који је добила од непознатих људи, и у рерни која понекад ради, понекад не. Али скуваће вам увек кафу добродошлице, од срца!

Живот им је кренуо низбрдицом када је Мају савладао карцином. Десна дојка. Док је трајала хемотерапија и док је била без косе, једина снага била су јој деца и Бог. Одлазила је на спавање са жељом да ујутру устане и проведе још један дан са њима.

Кад ујутру устанете, ако је мама хладна и не буди се, немојте да паничите. Полако. Овде су вам бројеви телефона које треба да позовете – говорила им је.

Послодавцима се не допада што има толико деце. Што због прегледа одсуствује са посла. Што јој, због отклоњене дојке, рука није у пуној функцији. Зато не ради. Али посла се не либи, ни она ни деца. Иако не би смела због болести, каже „Морамо живети.” Чува децу са аутизмом и чисти станове. Правила је новогодишње икебане. Неке је продала, а некима су пресудили мишеви. Ишла је са ћеркама по кафићима и продавала наруквице које су заједно правиле. Због тога су је осуђивали!

Када питате Мају како је, каже „Добро.” Ако је питате шта јој треба, „Ништа.” Ако је питате шта би променила, рећи ће „Ништа. Опет бих све исто. Удала се за њега и родила оволико деце. Битно је само да смо деца и ја заједно!” Иако их је он оставио када им је био најпотребнији – када се Маја разболела и када је, исцрпљена од хемотерапија, била немоћна. Иако су трпели насиље!

Маји је тешко. Али не дозвољава да ико то види. Не дозвољава ни себи ни деци да клону. Ако она падне, о деци нема ко да брине. Сви су школарци!

Сада изнајмљују други стан у Бегечу код Новог Сада који плаћају 50 евра месечно. Дневна, две собице и кухиња. Морали су да се иселе јер је најстарија ћерка трпела сексуално узнемиравање. Али шта ако остану на улици? Сутра, за месец дана, за три… Мају и децу ће то покосити!

Зато вас молимо да Маји и њеној деци обезбедимо кров над главом. Собу без мишева у којој ће моћи безбрижно да спавају, знајући да ће у тој соби спавати и сутра. Кров под којим би Александра могла на миру да учи и постане лекар јер иде у средњу медицинску школу. Кров под којим би Данилу и Лази другари дошли на рођендан, под којим би Јелена могла да се шминка. Врата која не падају кад вам Вук, домаћин отвори. Кров под којим би, напокон, живели без страха и унутрашњег немира!