„Уживање ће бити учити у новој соби“ – Породица Анђеловић код Трговишта се преселила из куће од блата у нов дом – „Неизмерно смо радосни!“

Сањали су купатило, телефон и лап-топ. За сатницу од 50 динара радили су тешке послове јер боље не плаћају у њиховом крају. Имају дугове и кредите. Уговор на неколико месеци сматра се веома радосном вешћу, а синтагма „технолошки вишак“ је сурова реалност за њих.

Мученички живећи цео живот, окружени големим кршем и дивљим зверима, чланови породице Анђеловић имају снове за које би човек у било ком просечном српском месту зачуђено питао „је л` могуће да има још људи у оваквим условима и који сањају нешто што се у ХХI веку подразумева“.

Некад и сад

Да, у најсиромашнијем округу Србије, Пчињском, могуће је. Нажалост. О томе смо писали када смо били у првој посети Љубинки и Радивоју, родитељима који живе са троје деце у забаченом селу Радовница (општина Трговиште) – Миодрагом (22), Аном (20) и Ђорђем (13), док им најстарија ћерка сада већ живи свој живот самостално.

Некад и сад

Тада смо видели страхотне услове у којима живе ови напаћени људи, који су се и поред свега сами упустили у градњу нове куће, а успели су и да је ставе под кров. Стара је била од блата, са бетонским подом, и веома небезбедна за живот. У њој су стасале четири генерације, али ју је време прегазило одавно. Била је у толико лошем стању да је и сама помисао о некаквом реновирању потпуно бесмислена.

Некад и сад

Ипак – скупоћа и поменути животни услови зауставили су започете снове о изградњи новог дома. Но, само на тренутак. Захваљујући дивним људима који су се тада одазвали Хуманитарној организацији Срби за Србе, завршено је успешно прикупљање новца.

Некад и сад

Вредност целе помоћи износи 3.046.301 динара, а урађено је следеће: адаптиран је доњи спрат, купљен је намештај (угаона гарнитура, 3 лежаја, 3 ормара, сто, 5 столица, кухиња, судопера, компјутерски сто и и столица), бела техника (веш машина, шпорет на дрва, фрижидер и електрични шпорет).

Породица Анђеловић сада има пристојне услове за нормалан живот. Моћи ће неупоредиво лакше да обављају своје послове, а и ако послом оду у урбаније подручје, увек ће имати где да се врате и достојанствено живе.

„Хвала вама и свима који су нам обезбедили ове услове кроз вашу организацију. Стварно смо били безнадежни, иако смо покушали да уштедимо и направимо све сами. Заиста је тешко, знате и сами све, видели сте. Нисмо имали ни нормалан кревет, нити где да се окупамо, грејали смо воду на ватри и тако одржавали хигијену. А новца је било тек да преживимо. Ово је сјајно, сви смо радосни, не знам како да вам се захвалимо, учинили сте нам много, много“, искрено је рекао Радивој.

Посебно је био срећан Ђорђе, који ће основну школу завршити у условима какве је одувек желео.

„Ево, седим за новим столом, на новој столици, све мирише од свежег кречења. Уживање ће бити читати, учити. И сада, а и када упишем средњу школу јер хоћу да наставим школовање“, прича нам тринаестогодишњи дечак.

Нама остаје да се захвалимо свима који су подржали породицу Анђеловић, како би о(п)стала на свом огњишту у делу земље који се празни и како би могла да настави да живи од својих плодова рада, а то су у овом тренутку овце и мало обрадиве земље коју имају.

Позивамо вас да наставите да пратите наш хуманитарни рад како бисмо помогли и осталим породицама којима је неопходно наше залагање.