Више болести него топлих оброка у дому породице Мићић!

Велики је крст самохраног родитеља, а још већи када се томе придода и болест. Како онда окарактерисати стање у породици Мићић са Новог Београда, где петоро малолетне деце живи са мајком Мајом, а низ болести од којих деца болују, као да нема краја.

Посетили смо Мићиће у стану који им је дат од Града Београда на коришћење до даљњег. Распуст је, па су нас сви малишани скупа дочекали, заједно са мајком и баком Милицом. Најстарији је Драган (15), затим Милош (12), Дуња (10), Коста (7) и најмлађа Јана (5). На први поглед, тешко да би ико и помислио да нешто није у реду са децом у толикој мери, али када је мајка Маја кренула да наводи све здравствене проблеме деце, остали смо затечени.

Драган има јаку епилепсију, менталну ретардацију, тромбофилију и Стивенс-Џонсонов синдром. Дуња такође има епилепсију и један облик менталне ретардације, шећер, а недавно је оперисала и оба кука, са којима има проблема због јаких епилептичних напада. Зато користи сад и ову ходалицу. Коста има тумор у грлу, због којих има и честа гушења, а мора да једе само пасирану храну. У више наврата је оперисан. Милош и Јана су нам здрави. Надамо се да ће тако и остати – суморан је закључак мајке Маје.

Тешко је и замислити, како изгледа један обичан дан ове породице. Овде невоља невољу сустиже готово свакодневно. Проблеми са смештајем, храном, људима који немају разумевања за њихову ситуацију су практично мизерни у односу на већ описано здравствено стање деце, али им све то њихов тежак живот, чини још тежим.

Овде смо се једва уселили пре годину дана, уз много потешкоћа, јер нисмо више имали где. Малтене смо остали на улици. Након обраћања градској управи, дозвољено нам је да користимо овај социјални стан без надокнаде. Ускоро ћемо морати да плаћамо закуп и комуналије, а ако не будемо имали, бићемо опет на улици. Не знам шта ћемо радити – додала је Маја.

Нису остали људи неми на апел ове породице, који је објављен у неколико дневних новина пре више месеци, тако да је стизала одређена врста помоћи од неколико хуманитарних организација и појединаца. Нажалост, помоћ породици је потребна готово свакодневно. Један оброк који добијају у црквеној народној кухињи, само делимично решава њихове бројне проблеме.

У договору са породицом, Хуманитарна организација Срби за Србе покушаће да обезбеди помоћ у виду набавке лежаја за децу, замене улазних врата, бојлера и ограђивања терасе решеткама, с обзиром да су у неколико наврата лопови покушавали преко терасе да упадну у стан.

И са наше стране упућујемо апел добрим људима, да ако су у прилици, помажу редовно породици Мићић куповином животних намирница, лекова или на неки други начин, како би бар деца могла да имају нешто лакше услове за живот.