„Воду вадимо из потока, лаворе стављамо на таван када су пљускови“ Туга након велике трагедије није сломила Данијелу из Злота, самохрану мајку троје деце која живи у бедним условима

Отац јој је умро још када је била дете и не памти га. Мајку је изгубила пре четири године. А онда, само годину доцније, десио се стравичан тренутак, који је завио у црно целу породицу Несторовић из села Злот у Бору. Бојан, Данијелин муж, пао је са камиона на радном месту и преминуо. Шта ће… несрећна жена морала је даље да иде кроз живот храбро и да носи бол како зна и уме.

Ипак, да све није потпуно црно за Данијелу Несторовић, иначе родом из Лесковца, видели смо приликом посете овој породици. Њена снага су њена деца, и то може да зазвучи као излизана фраза само онима који деце немају, а при том су недобронамерни. Данијелина деца су златна. Она након мужевљеве смрти сама храни и васпитава Анђелу (18), Невена (16) и Александра (6).

Премда је Злот највеће село у Тимочкој Крајини, са око две и по хиљаде становника, рељеф је планински и зато је разуђеног типа. А управо је породица Несторовић потпуно изолована, ван свих путева, прилично далеко од првих комшија. То са децом свакако отежава свакодневно функционисање.

Ова разборита самохрана мајка ради у кинеској фирми „Хонгда“, у трпезарији. Са малом платом и бакином пензијом од 20-ак хиљада динара, даје све од себе да се на столу увек нешто нађе за јело. Успева и да враћа мали кредит банци, као и да школује децу.

Анђела иде у економску школу у Зајечар. Невен је друга година средње машинске у Бору, а Александар ове године креће у први разред. Са нама је и бака Јела, моја свекрва, каже Данијела.

Несторовићи немају социјалну помоћ и дечију додатак, што би бар мало олакшало све. Поседују 11 хектара земље, малу башту за сопствене потребе и неколико свиња.

Имају два трактора, плугове и комбајн, који су остали после настрадалог Бојана. А таман је требало да се Невен придружи оцу и када му школске обавезе дозволе, буде од користи.

Но, ту се не може ништа. Оно где се може, и верујемо да ћемо успети сви заједно – а то је и поента целе приче, због које смо и посетили Несторовиће како бисмо се и сами уверили у веома лоше животне услове, јесте – кућа.

Изгађена је давне 1952. године и води се на баку, која ју је наследила од свог оца. У суштини кућа има само зидове, а чак је питање у каквом су и они стању, премда су једина иоле светла тачка објекта.

Постоји пет соба, а сама кућа је дограђивана када је започето грађење купатила. Под је бетонски. Потребно је опсежно реновирање. Ново решење за довод воде, купатило треба да се доврши, септичка јама, сређивање соба, кров, фасада, стазе око куће, спољна и унутрашња столарија, покућство, под. Много тога.

Ацика и ја спавамо у једној, а бака са осталом децом у другој соби. Мало је места јер ништа није сређено. Кућа је 6 година старија од бака Јеле, и стоји на мало вишој надморској висини, где су суровије временске прилике. Волела бих да због деце буду нормални услови, достојни за живот, искрена је Данијела.

Када су летњи пљускови, пењу се на таван да постављају кофе како не би прокишњавало. Дакле, улагања су велика.

Воду немамо, већ наш резервоар који је удаљен 200 метара од куће. Вода иде преко струје, пумпом је вадимо из потока и цревом пунимо каде… мучимо се. Зими црево леди, па често пуца. Струја је јако лоша и нестабилна, каже Данијела.

Ова добра жена, мајка која чини све што је у њеној моћи да деца могу нормално да се окупају, оду у тоалет и не слушају туп звук кише која се кроз дотрајали кров пробија и удара о потурене кофе и шерпе – заслужују боље. У то смо сигурни.

Зато Хуманитарна организација Срби за Србе покреће још једну велику акцију како би се скупила помоћ за породицу Несторовић и њихова дотрајала кућа постала нов, топао дом са свим основним потрепштинама. Уколико желите да помогнете самохраној мајци да то оствари за своју децу, то можете учинити и ОВДЕ.