„Волела бих бар да имамо за ужину” – потресни вапај Маје (12) и њених сестара
Сви идеали света не вреде сузе једног детета – рекао је давно Достојевски, а у крупним и бистрим очима сестара Јовановић чини се да су сузе пресушиле и да су одавно претворене у тугу, бол и стрепњу. Док воде битку за најосновније, детињство обојено безбрижношћу и игром за њих је само сан.
Милица (9), Маја (12) и Милена (13) су до пре само два месеца живеле у планинском селу Трстена на 30 километара од Врања и уз административну линију са Косовом и Метохијом, где не функционишу чак ни телефонске мреже. Због вукова и великих снежних намета, отац је морао свакодневно да их води до школе са псима чуварима.
Нисам могла више. Нисам могла да гледам како ми се унуке пате 12 километара од куће до школе и назад. Зими је то тешко и за искусне горштаке, а камоли за три нејаке девојчице. И, шта ћу, како ћу, ‘сиђем’ са овом децом у Власе, да им олакшам – каже њихова бака Видосава.
Њихова нова адреса тако је постало село Власе, где им се налази школа и где сада живе одвојено од оца Горана, мајке Биљане и брата Милорада који има свега годину дана. Адреса им је ова стара кућица од два собичка без воде и купатила, коју плаћају симболичних 1.500 динара месечно. То је све што су могли да приуште.
Недостаје нам наш мали брат и волеле би да смо чешће са мамом и татом, али морамо да учимо да се у будућности не би мучиле овако – причају ове прерано сазреле девојчице.
Накривљен плафон, стари сто и комадићи оскудног доручка допуњују најпотресније речи које смо имали прилику да чујемо:
Спремам им да једу од оног што се нађе у кући. Наравно, ако се нађе. Још увек ми се срце цепа када се присетим када су медији пре неколико година питали Мају шта највише жели, а она им је одговорила – ‘Волела бих бар да имамо за ужину – да бисмо јеле’ – с болном гримасом и сузама изговара бака Видосава.
У овом крају сиромаштво као да је генетска бољка, јер су генерације рађане на веома неприступачном терену. Зиме су дуге и јаке и ретко шта успева. Исељавање људи и недостатак посла додатно отежавају ситуацију.
Прихватам се сваког посла, јер сталног немам. Бавим се пољопривредом и сточарством. Имамо само 9.000 динара дечијег додатка и скромну пензију коју моја мајка прима. И њој значи да буду у Власу због амбуланте, дијабетичар је. Нажалост, супруга ми је такође болесна, па је и то отежавајућа околност. На окупу смо углавном током викенда. Искрено, једва састављамо крај са крајем – укључује се у разговор отац Горан појашњавајући веома комплексну породичну ситуацију.
Једини спас за ову породицу, која сада живи на две адресе, јесте кућа у Власу коју су почели да граде пре неколико година. Међутим, немају средстава да је заврше. Малу Мају смо упитали која јој је највећа жеља на шта нам је одговорила:
Желим само да ми породица буде опет на окупу!
Божићна чаролија кренула је да улази у домове угрожених малишана испуњавајући њихова срца вером и надом да ће кроз дарежљивост и милосрђе хуманих људи и њихово детињство бити улепшано. И сестре Јовановић заслужују да живе као и сва друга деца!
Хуманитарна организација Срби за Србе покреће велику божићну акцију прикупљања помоћи за завршетак новог дома за породицу Јовановић. За успешну реализацију акције потребно је преко 15.000 евра, па позивамо све донаторе и људе доброг срца да нам се прикључе!
