Возач аутобуса умро као херој, а унуци му одрастају у кући која се урушава у сред Београда!

У тмурним временима, када нам се чини да је тама присутна више него икада, потребни су нам светли примери на које би као појединци и друштво требали да се угледамо, да бисмо заиста могли да кренемо напред. Као што је довољна једна свећа, да осветли потпуно мрачну просторију, тако су и херојска дела довољна да разгоре људска срца и врате нам прекопотребну веру у крајњу победу добра.

Овога пута, наша организација обишла је породицу једног таквог хероја – покојног Добривоја Денкића. Популарни Брица, како су га колеге звале, преко тридесет година обављао је дужност возача ГСП-а. Кобне ноћи, 2015. године, само четрдесет минута пре краја смене, док је аутобус био пун људи, Добривоје је доживео срчани удар. Последњим атомима снаге, успео је да безбедно заустави возило, а затим је на лицу места преминуо.

Иза себе, Добривоје је оставио петоро унучића, сина Бојана и снају Сању. Нажалост, њихова тешка животна прича, довела је нашу организацију у београдску општину Сурчин, тачније у Бољевце.

„Испуцалаˮ кућа, пуна печата од влаге, стари кров, нефункционални прозори – био је призор који нас је дочекао пре уласка у дом Денкића.

Кућа нам је у катастрофалном стању. Нема темеље, што је довело до тога да имамо великих проблема са влагом и просто је немогуће санирати је. Зидови су почели да пуцају, а на неким местима кућа је чак почела и да се урушава – забринутим гласом објашњава нам отац Бојан.

У једној од две функционалне собе затичемо најмлађег Ивана (3) како са Марком (5) и Бојаном (7) гледа цртаће на телевизији. Како нам родитељи кажу, Иван је дошао на свет неколико месеци након смрти деде. Његов изглед и темперамент највише подсећају на Добривоја. Иако још увек мали, на питање о деди-хероју, показује нам исечак из новина, стежући и стављајући га близу срца.

Отац ме је одмалена учио правим вредностима, да је брига и љубав коју показујемо према ближњима најбитнија. Ја сам као веома млад отишао у рат на Косово и Метохију да помогнем нашем народу, а мој отац је херојским делом сачувао животе путника, па се надам да ће и моја деца, инспирисана нашим примерима једнога дана постати људи на које сви можемо да се ослонимо – са поносом у очима нам говори отац Бојан.

У другој соби, затичемо Анђелу (16) и Миодрага (8) како седе за столом. Оно што је видљиво у породичном дому Денкића да је и све што се налази унутра потпуно дотрајало. Како кажу посебан проблем су кревети и веш машина.

Иако се боримо за нашу децу, једна плата и дечији додатак нису довољни да им омогућимо боље услове за живот. Посебно је тешко због влаге која се осећа у целој кући, што је највише утицало на Бојану која има бронхитис и на Ивана који је као најмлађи готово од рођења изложен оваквим условима – тужним гласом нам говори мајка Сања.

План наше организације је да купи нову кућу Ивану и његовој породици, како би коначно добили услове какве заслужују. За то нам је потребно око 20.000 евра. Покажимо да породице хероја нису заборављене и заједно са Божић Батом уселимо Денкиће у њихов нови дом!