Вртић као једино уточиште – самохрана мајка Оливера, подиже петоро деце у неколико оронулих просторија вртићког објекта!

Вртићи су установе у којима се деца васпитавају, друже и проведу један део свог детињства до поласка у школу. Међутим, Алекса (14), Никола (13), Александра (12) и Соња (11) увелико су школарци, а ни сањали нису да ће их животне недаће, заједно са најмлађим братом Оливером (4) и мајком Оливером, приморати да бар још неко време, мимо своје воље, одрастају у делу вртића који није у употреби.

Није лако породици Божановић-Живковић. Без редовних примања, али и било какве имовине, били су принуђени због насиља у породици да мењају смештај неколико пута. Вихор судбине и непредвидљивост живота, одредили су им село Златаре недалеко од Бруса, као тренутно место боравка.

Јасно видљива забринутост на лицу мајке Оливере, не може се сакрити.

Не знамо ни шта нас чека, ни да ли нам је боравак овде привремено или трајно решење, ако се може назвати решењем уопште. Недостаје много тога. Немамо веш машину и све на руке перем. Бојлер је у квару, па немамо ни топле воде, а и кревети су дотрајали скроз. Викендом успем мало нешто да одрадим у струци, пошто сам куварица по професији, повремено и у наднице идем, али за њих петоро све сама да обезбедим не могу. Али све то некако и подносим, ипак најтеже ми пада, јер Никола има урођену срчану ману и морамо често на контроле у Тиршову – тужним гласом објаснила нам је Оливера.

Нередовно исплаћивање помоћи за децу од стране бившег супруга, додатно отежава ситуацију, па су чак и најстарија деца повремено у надницама са мајком.

Стварно су ми прави ослонац, иако су далеко од пунолетства, као да су одрасли. Помажу ми кад треба да се иде у брање сезонског воћа, млађи поспреме мало по кући и сналазимо се – поносна је на своју дечицу Оливера.

Нама би све значило, било каква кућа да се купи. Нека је и стара, уредићемо је некако, само да буде наша и да можемо негде да се коначно сместимо – рекла нам је на крају посете Оливера, на који начин би усрећили њену породицу.

Увек наглашавамо, да је одгајање великог броја деце својеврстан подвиг, без обзира какве су животне околности у питању. Уосталом, то и јесте један од разлога зашто је рад наше организације усмерен ка вишедетним породицама. Међутим, када на тај подвиг придодамо све животне муке са којима се суочава самохрана мајка Оливера, подвижништво одгајања деце добија скроз нову димензију.

Биће изазов спровести овај пројекат у дело. Зато позивамо све донаторе, да се прикључе и подрже наш рад, како би и породицу Божановић-Живковић скућили и омогућили овој златној дечици да одрастају безбрижно у свом сопственом дому.