За српске породице у Крајини
Представници Хуманитарне организације Срби за Србе у петак 30.04. завршили су 3. по реду акцију на подручју Српске Крајине. Посетили смо шире подручје Коренице у Лици и помогли шест српских породица. Вредност ове хуманитарне помоћи износила је преко 2.100 евра. Поред наше, акцији су се прикључиле и две наше братске организације „Немањићи-Тићино“ са 350 € и СПОЈИ са 20 €. Ова акција не би била могућа без свесрдне помоћи оца Далибора из Коренице, оца Предрага из Доњег Лапца и наших пријатеља из Вуковара Зокија и Аце. Помоћ коју смо овом приликом обезбедили за српске породице: 3 шпорета на дрва, замрзивач, фрижидер, 4 столице, 10 метара дрва, пакет средстава за хигијену, књиге, друштвене игре и три пакета одеће за децу.
Акцију започињемо у четвртак поподне из Осијека где се сви окупљамо код нашег представника за подручје хрватске Владе. На лицу места одмах уплаћујемо средства за два шпорета и фрижидер за које смо унапред знали којим породицама су намењени и које смо већ били поручили путем интернета, а који ће бити испоручени (бесплатно) за који дан. У Кореницу стижемо касно увече где нас дочекује и угошћује наш пријатељ отац Далибор из Горњо-Карловачке Епархије. Морам да кажем пар ствари о оцу Далибору. Једноставно је задивљујућа његова енергија и ентузијазам који испољава у вршењу својих свештеничких дужности, а поготову вансвештеничких активности. Оца Далибора могу слободно упоредити са нашом пријатељицом попадијом Светланом из „Мајке 9 Југовића“ јер и он на исти начин води истрајну борбу за очување јединства и живота преосталих Срба не само на подручју Коренице већ и много даље. И поред тога што опслужује петнаестак цркви самостално, отац Далибор стиже да константно обилази најугроженије породице, да има увид о свакој српској породици, да едукује, саветује и да каткад води и правну борбу на високом нивоу за заштиту интереса српског народа.
Нажалост стара српска бољка неслога, као и једна од најпогубнијих ствари које су икада могле задесити српски род, а то су политичке партије и овај пут раде контра интереса и потреба српског народа и шире се попут заразе на наш народ и у тим крајевима. Један корак напред и три назад је реално стање међу политичким представницима Срба за ту област, због којих је као и увек највише обичан народ на губитку. Да се вратимо на нашу акцију. Раном зором у кућу оца Далибора, која је увек широм отворена за сваки вид помоћи свим људима којима је помоћ неопходна, стигао је Саво Маринковић отац двоје малолетне деце из села Дебело брдо за чију смо децу сина (први разред средње) и девојчицу (шести разред основне) обезбедили пакете одеће јер је тако било договорено у једином разговору који је отац Далибор успео да обави (због недосуптности сигнала мобилне телефоније) пре нашег доласка. Помоћ смо морали да уручимо на лицу места јер је господин Маринковић стигао због посла у Кореницу, а деца су била у школи тако да не би затекли никога код куће.
У кратком разговору са Савом Маринковићем смо сазнали да је скоро остао удовац и да веома тешко живи, а да посла тешко има осим повременог надничења. Пре поласка на пут смо оставили део средстава са стране да уколико сазнамо после сусрета са породицом Маринковић да им је неопходно нешто конкретније поред саме одеће за децу покушамо то да им и обезбедимо. Испоставило се то као добар потез јер смо на лицу места сазнали да би им добродошао шпорет на дрва, који смо истог момента купили у оближњој трговини.
Након тога смо продужили у комшилук код породице Шупут, наших познаника из прошле акције. Отац породице Жељко Шупут је од стране хрватских власти неправедно окривљен и осуђен за измишљене ратне злочине које је наводно починио и због тога је морао да одлежи одређен период у затвору. Ту видимо и све чари демократске владавине „тисућљетње“ хрватске културе. Жељко је већ дуже времена Богу хвала на слободи, али нажалост као осуђеника нико не жели да га прими у радни однос, те је због тога онемогућен да на било који начин издржава своју породицу. Једина помоћ коју ова породица добија је од своје родбине, док треба поменути и помоћ коју пружа бивши кошаркаш Партизана Предраг Шупут у виду стипендије за старијег сина који тренира кошарку и похађа средњу школу у Апатину. Породици Шупут смо обезбедили 10 метара дрва, део хигијенског пакета и књигу.
Пут нас даље води у село близу Коренице где кућа до куће живе породице Панић (такође познаници из наше прве акције) и Прица. Породице Панић и Прица броје укупно осморо деце. На лицу места смо се уверили у тешке околности под којима живе ове две многочлане породице. Поврх свега Милан Панић је такође био као и Жељко Шупут неправедно окривљен и послат у затвор. Обе породице су принуђене да се некако сналазе за живот. Могао би се и олако снимити један документарни филм под називом „Сналажење“ где би у главној улози позитивца био српски повратнички народ, а у улози негативца- живот, само мислим да би то био један од ретких филмова без „happy end-a”. Због недостатка времена и због смртног случаја у комшилуку, нисмо се дуго задржавали код ових породица. За породицу Панић смо овај пут као конкретан вид помоћи наменили замрзивач, док смо породици Прица наменили фрижидер.
Уз велике речи хвале опраштамо се са нашим Србима и продужавамо до села Ваганце на неких 30км од Коренице уз саму границу са Федерацијом БиХ. Село Ваганце је познато по стравичном злочину које су мештани тог села извршили 1941. у ком су за једно вече побили хиљаду српских душа из Личког Петровог села. О оваквим злочинима се може сазнати једино из прича од уста до уста, јер овакве приче не завређују ничију пажњу и доносе слаб профит. Ипак је у питању тричавих хиљаду убијених Срба негде у неком камењару „Богу иза ногу“. Ако се једном годишње стидљиво провуче у српској јавности тамо неки Јасеновац дал’ са 7.000 или 700.000 Срба, ко ће сад да памти још једну хиљадарку српских жртава у низу.
У селу Ваганце наилазимо на једну од тежих животних прича. На велико инсистирање оца Далибора посетили смо домаћина Душана Грубића. Душанов живот је прича од немила до недрага. Некада изузетно имућан господин, домаћин што би се рекло данас једва преживљава са својом породицом на самом крају села одсечен од свих. Породица Грубић као једина српска породица у том селу изгубила је највећи део свог имања у претходном рату на тим просторима. Нажалост то није све. Домаћин Душан живи ту са својом супругом и три поодрасла сина који су сви тешко ометени у развоју. Ни то није све, јер отац Далибор је имао право што је инсистирао да помогнемо Душанову породицу иако су му сви синови прешли тридесету годину. Душанова воља и истрајност, богољубивост, храброст је нешто веома тешко за описати. Он не губи наду и бори се, и поред тих својих невоља он никад није нашао за сходно да затражи било какву врсту помоћи, већ је и од те своје беде увек умео да одвоји да помогне рад цркве. Из приче са тим врсним домаћином се не би никада могло закључити да он живи у стању у каквом живи окружен са своја три болесна сина да нисмо били на лицу места и све то видели. За породицу Грубић смо наменили шпорет на дрва, 4 столице и књигу о Св. Василију Острошком на којој нам је Душан као искрени верник и Православац био посебно захвалан.
Након тога се опраштамо и са оцем Далибором који нас због својих приватних обавеза упућује на свог колегу оца Предрага из Доњег Лапца са којим смо се нашли како би посетили у истоименом месту баку Милицу Вукчевић која живи сама са својом унуком Миланком. Стижемо у Доњи Лапац, где нас је изузетно обрадовало сазнање да ту живи око 2.800 српских душа. На улазу обновљене куће нас дочекују бака Милица и њена унука Миланка која је осми разред основне школе. Уз срдачну добродошлицу и широке осмехе провели смо добар део времена у причи са такође енергичним оцем Предрагом, бака Милицом и малом Миланком. Миланка нам се за то време похвалила својим петицама и дипломама из школе док смо слушали о генерално тешкој ситуацији српске заједнице у Доњем Лапцу. Иако бројна заједница доста кубури са недостатком запослења и све мањим бројем деце која се рађају у том месту. За наше две симпатичне српкиње бака Милицу и малу Миланку смо обезбедили шпорет на дрва, две пуне торбе одеће за малу Милицу (која није могла да сакрије свој осмех), једну друштвену игру и једну књигу.
Пошто смо неформално договорили са оцем Далибором раније тог дана, а тад и конкретније са оцем Предрагом да ћемо следећу велику акцију спровести у Доњем Лапцу, опростили смо се са баком и унуком до наредног виђења. Након тога нас је отац Предраг одвео до цркве Педесетнице (Силаска Духа Светога) која је при крају обнове, а интересантна је јер је једна од ретких на том подручју рађена у византијском стилу па одскаче својом лепотом од осталих. После пријатног ручка којим нас је угостио отац Предраг и приче о конкретнијој сарадњи завршавамо ову дугопланирану акцију и крећемо пут Осијека.
Овај пут нисмо пропустили да обиђемо највеће српско стратиште спомен парк Јасеновац у ком је страдало преко 700.000 српских душа за време 2. светског рата. Имали смо ту част да запалимо свеће на српској голготи и да се лично уверимо у сав немар комунистичких и хрватских власти који нису нашли за сходно да за 60 година осим једног споменика осредње величине направе ни стазу достојну десетак жртава, а не неколико стотина хиљада жртава. Највеће српско стратиште икада је данас једна обична ливада крај магистрале,са једном великом мочваром и оронулом и разрушеном дрвеном стазицом. Како се односимо према својим жртвама таква ће нам и будућност бити.
Овом посетом и завршавамо своје путовање у нади да ће наша посета Србима у Крајни и наш извештај пробудити барем мрвицу интересовања па макар и у мислима народу у матици Србији, а поготово у Београду. Још једном преносим велику захвалницу од нашег народа из Крајине свим донаторима и пријатељима наше организације.
