За Васкрс на Космету

Овогодишња Васкршња акција на простору Косова и Метохије је, за разлику од претходних, имала много више духовни, него материјални карактер. У оквиру акције поклонили смо 15 икона Светог Саве које су донирали наши пријатељи из организације „Фонд јединства Православних народа“. Поред тогa, обишли смо две породице са којима смо се договорили око помоћи коју ћемо им пружити у наредном периоду.

Aкцију смо започели у Грачаници где смо присуствовали јутарњој служби у манастиру, а затим смо се нашли са нашим пријатељем Мирелом из Швајцарске који се уз помоћ својих фотографија бори и сакупља новац за Србе на Косову и Метохији. Прво одредиште тог дана било је Старо Грацко, село за које вероватно многи не би чули да његове становнике није задесила страшна судбинa. Наиме, y предвечерје 23. јула 1999. године у пољу, у близини села, за време жетве, мучки је убијено 14 мештана. Овај злочин је нешто што је на село и све мештане у њему оставило дубок траг и одразило се на све сегменте живота. Прва породица коју смо обишли и којој смо даривали икону била је породица Живић. Бака Љубица Живић је у крвавој жетви остала без два синa, а недуго затим, погинуо јој је и трећи син. Бака cада живи са две снаје, Соњом и Весном, и ca седморо унучади. У кратком разговору са овим намученим женама – које познајемо из наших претходних акција у којима смо им помагали – сазнали смо да се у селу све теже живи и да куће по селу – које је некада било чисто cрпско – све више купују Aлбанци.

Следећа породица којој смо посетили и даривали иконом била је породица Радојице Стојановића коју смо такође помагали у једној од наших претходних акција. Радојица је у крвавој жетви остао без оца, али упркос томе није напуштао своје село и остао је у њему да живи са супругом и два сина.

Последња породица коју смо обишли у овом страдалном селу била је породица Јелене Цвејић. Јелена је у крвавој жетви остала без оца Љубише, а пре неколико месеци остала je и без супруга, те она сада сама издржава и подиже три сина – Драгишу, Александра и Николу. Као и две претходне породице, Јелену и њене синове помaгли смо у нашим претходним акцијама, с тим да смо се овог пута договарали око начина на који бисмо могли да им пружимо помоћ и у будућности.

Пре него што смо напустили село Старо Грацко и наставили пут ка Брезовици, једну икону смо поклонили сеоском учитељу, Зорану Ћиркивичу Учи, у знак захвалности што нас увек сачека и помогне нам око свега што нам је потребно. На путу ка Брезовици зауставили смо се у Липљану где смо посетили Црквy Ваведења Пресвете Богородице и Црку Флоре и Дамјана.Породица због које смо се упутили на Брезовицу је породица Танасијевић из села Беревце у општини Штрпце. Породицу Танасијевић чине отац Ранђел, мајка Јелена и четворо деце – Јована (13), Ивана (10), Тијана (8) и Јован (5). У нашој претходној акцији, у јануару ове године, са Танасијевићима смо се договорили да покренемо акцију реновирања и изградњe њихове куће, пошто они до  тада сем зидова нису имали готово ништа. Први део реновирања – који смо успешно завршили уз помоћ „Српског клуба“ из Њујорка – подразумевао је изградњу купатила. Током ове посете договорили смо се да у скорије време започнемо и изградњу крова који им је непходан ради нормалног функционисања, а затим и друге неопходнe радовe на кући.

Купатило породице Танасијевић

После Брезовице упутили смо се у Призрен у посету малој Милици, једином cрпском детy које живи у том граду. Са Милицом и њеном мајком Евицом нашли смо се код цркве Богородице Љевишке како би им предали икону коју смо им наменили.

Наша cледећа дестинација била je Ђаковица, град који представља “забрањено место“ за Србе. Једина српска „оаза“ у овом готово чисто албанском граду је манастир Успења Пресвете Богородице у коме живе 4 Српкиње. У манастиру смо се задржали веома кратко – тек да прозборимо по коју реч са ђаковичким бакама које нас увек радо угосте и којима свака посета и разговор са људима који им  ретко навраћају значи више него било шта.Наставили смо пут ка манстиру Високи Дечани где смо се састали са Оцем Исаијом који је у братсву манастира задужен за xуманитарни рад. Оцу Исаији смо овом приликом предали нашу донацију за помоћ при куповини приколице за мотокултиватор породици Столић из Велике Xоче. Наиме, Столићима је у пожару, пре пар месеци, страдао коњ уз помоћ кога су радили и преживљавали. Захваљујући монасима из Дечана и добротворима из Америке, породици  Столић је купљен мотокултиватор и фреза како би могли да наставе да раде и сами себе издржавају.

Следеће одредиште нам је било je cело Дреновац које се налази на пола пута између Пећи и Клине. Прва cрпска породица која се вратила у ово, до темеља разрушено, село је породица Ранка Богићевића. Овај некадашњи службеник општине Клина се у Дреновац вратио са супругом. Понешене његовим примером, у село се вратило још дванаест српских породица. Ранко и његова суруга имају четворо деце – Владимира (25), Александру (21), Мирјану (19) и Слободана (17). Троје старијe деце студира у централној Србији и одлични су студенти, а најмлађи син је у средњој школи. Због тога што тренутно нема посао – иако је добијао гаранције са различитих страна да ће му радно место бити обезбеђенo у cрпској општини Клина – Ранко није у могућности да сам финасира школовање своје деце, те смо му овом приликом обећали да ћемо му помоћи око пла ћања рате за школовање ћерке.

Дреновац

Последња дестинација на нашем путу је била село Осојане код Истока. У овоме селу сачекао нас је наш стари познаник и пријатељ Габријел Тот, који нам је приредио вечеру и помогао нам да поделимо иконе мештанима овога села. Једну икону смо даривали Габријелу и његовој породици, супрузи Вањи и деци Анђели (13), Невени (10) и Оливеру (8).

Следећа породица из Осојана којој смо посетили је породица Лацмановић. Породицу Лацмановић чине домаћин Цветко, његова супруга и тројица синова. Код куће затичемо најмлађег сина Топлицу (13) коме предајемо икону.

Породица Ђурић Рашка је следећа на нашем списку. Ова породица је од наше претходне посете увећана за још једног члана тако да их сада укупно има петоро –  Рашко, његова супруга Ивана, и три ћерке Ивона (4), Лана (1) и најмлађа Теа рођена пре три месеца. Даривамо и њима икону и одлазимо код породице Репановић Зорана који живи са супругом Јеленом и троје деце, Петром (6), Николином (2) и Луком (1).

Породица Ђурић

Последња породица на овоме нашем путу била је породица Лазић Звонка коју чине Звонко, супруга и троје деце Анастасија (8), Александар (6) и Томица (2).

Након поздрава са Габријелом, кренули смо ка Косовској Митровици, спуштајући ce полако кроз Дреницу која је некада била позната као друга Света Гора, а у новијој историји као најтврђе упориште терориста, која је готово „очишћенa“ од Срба. Три иконе које нисмо успели да поделимо оставили смо нашем пријатељу Мирелу који ће их предати корисницима народних кухиња у Косовском поморављу.