Закована палета као део кревеца, да Ниџа не испадне – суров живот у хладној и склепаној кући! (видео)

Свакакве ствари смо виђали кроз наш добротворни рад и сусретали се са најразличитијим ситуацијама у којима деца одрастају, али заковану палету као страницу дечијег кревеца још не видесмо!

„Ниџи се распао креветац, па да не би ноћу испао из њега, морао сам да ставим палету. Шта да радим, то је креветац који је преношен с генерације на генерацију” – описао је ситуацију тридесетогодишњи отац Ивица Цветковић, када је приметио да смо се загледали у правцу кревеца.

Ово је прича о Ивици и Марији који живе у кући изграђеној од материјала који другима није био потребан. Као у познатој причи браће Грим о Ивици и Марици и кућа Цветковића у селу Трновче је шарена. Прикупљали су старе поломљење плочице, полепили их по зидовима и тиме унели бар мало боје у детињство Милоша (8), Марка (7), Јована (5) и већ поменутог јунака из распалог кревеца Николе (2).

„Почео сам да градим кућу сам пре десет година, па мало по мало, али нисам успео да је завршим. Темељ смо лили ручно, нисмо имали ни мешалицу. Налазио сам парчиће панела по отпадима и лепио их унутра, воду сам уводио са баштенским цревима. Као и са кревецем, стално нешто импровизујемо” – не стиди се да каже онако како јесте Ивица.

Кућа је недовршена, улегнут кров, голи зидови и бетонски под, дотрајао намештај и једва функционално купатило, без бојлера и топле воде. Зими је доста хладно. Без обзира на сурове околности, ведрог су духа. Иако живе само од минијатурне Ивичине плате, који је запослен у приватном комуналном предузећу у Великој Плани, труде се да омогуће пристојне услове за живот својим синовима, не дозвољавајући да их немаштина сломи.

„Цео живот сам сиротиња. Помажу ми комшије и добри људи колико могу, а и зову у надницу кад треба да се нешто уради. Боље да радим, него да проводим време у сеоској кафани. Сечем дрва, косим траву по гробљу и домаћинствима, физички сам радник. Важно ми је да деца имају шта да поједу, да имају чисту гардеробу, да се не разликују од друге деце у школи” – додао је Ивица.

У њиховом домаћинству живе још деда Љубиша, који је, поред психичких проблема, остао без ноге, а и другу је недавно посекао, па је у инвалидским колицима, и баба Љиљана, која је имала рак грла, четири операције стомака и извађене су јој гласне жице, па не може више да говори. Поред четворо деце, Ивица и Марија несебично брину и о њима. Ивица има и близанце Милицу и Михајла (12) из првог брака, који не живе са њим, али повремено долазе. Скоро трећину минималца који прима даје на алиментацију. Нажалост, здравствени проблем сустигли су и њега:

„Нисам баш добро. Имам срчану астму, пукло ми је и дебело црево, па сам због тога и неких компликација баш доста времена провео у болници. Имам и сада повремено јаке болове, али морам да издржим због деце. Они и не знају ништа, раде домаће задатке и играју се. Нигде не могу да их изведем, немам одакле!” – тужно је истакао.

Седмогодишњи Марко нам се пожалио да немају где довести другаре, рекавши:

„Ја обожавам кад ми долазе другари, али не долазе!”

У борби за квалитетнији живот ових малишана, не сме више да буде импровизације. Циљ је да им се уреди и доврши кућа, а не сумњамо да ће им то бити велики подстрек да наставе да се боре још јаче кроз живот.

Хуманитарна организација Срби за Србе позива све добротворе који прате и подржавају наш рад да се укључе и у овај пројекат. Хајде да помогнемо вредном Ивици да заврши кућу, скромном Марку да му имају где доћи другари, малом Ниџи да добије свој кревет, а читавој породици да закораче у светлију будућност!